Boško Đokić

Sve ima svoje: kako sam se, pomalo, trenerski aktivirao, počele su noćne more i ružni snovi, fleševi i slično. Tako, sanjam pre neku noć, u duginim bojama, kao, igra se košarkaška Superliga Srbije (da li je tu „super“ što se uopšte igra, ili kvalitet?), a pet timova iz NLB regiona izginuše za tri mesta za sezonu 2010/11. Svi se nekako pojačali i znanjem ujednačili, na terenu više ragbi nego basket, ne možeš ni „tač-daun“ da postigneš, a kamoli koš.

Protekla nedelja bila je krcata košarkaškim zbivanjima. Prvo je očekivanu tenziju digao žreb za Svetsko prvenstvo u Istanbulu naredne godine.

Upuštajući se u avanturu pisanja kolumni o aktuelnom trenutku srpske košarke, računao sam na „ljutnju“ pojedinih ljudi koji vode naše najjače klubove, nadobudnih menadžera, svekolikih mešetara i sitnih prevaranata do sto evra - ali ne i kolega! Međutim, čini se da su se pojedini treneri, iako neimenovani, prepoznali, što i nije tako loše, a što govori o stvarnom, a ne virtuelnom postojanju problema. Stoga, bez obzira na dečije durenje zbog lilihipa palog u blato, nastaviću skeniranje i svog esnafa, sa jedinim ciljem - da se neke stvari prebace u pozitivu, iznad nule...

Nisam pobornik bilo kakve gužve, osim na terenu, u igri, a posebno ne u Košarkaškom savezu Srbije. Ali, ako se iz meteža porodi boljitak za domaći basket - pozdravljam! Još manje se opredeljujem u politici, pa makar i sportskoj, jer odatle se redovno izlazi sa blatom na licu ili, još gore, duši. Međutim, navešću neka trenerska razmišljanja kao odgovor na nepostavljeno pitanje: zašto je dobro da Dušan Ivković poradi još dublje na košarkaškoj tematici?

Nedavno učešće na specijalističkom kampu za mlade košarkaše u Beogradu uverilo me je u ono što već znamo, što je etalon: majdan talentovanih dečaka ni izbliza nije iscrpen. Obrnuto, njih je skoro dnevno sve više. Tako da, glasno razmišljam, nije u deci srž problema, kad je već otvorena Pandorina kutija srpske basket-krize, nego u svim ostalim strukturama, pre svega u nama trenerima. Po prirodi posla, zvanju, a i suštinski, kako hoćete.

Prošlog četvrtka ponovo je beogradski Pionir bio stecište retko viđene navijačke doping-energije, koja se prenela na parket i dodatno stimulisala košarkaše Partizana u predivnoj pobedi nad moćnim Olimpijakosom. Kvalitetnom igrom u svim segmentima i, pre svega, fanatičnom borbenošću, crno-beli stigli su do druge pobede u pet kola Evrolige. Osim Marića i Mekejleba, čija je igra najkonstantnija u pozitivi, „treći čovek“ bio je Aleksandar Rašić sa 25 poena (8 od 13 šut iz igre, uz 5 asistencija). Raskošna partija! Ako se prisetim da je u prethodne četiri utakmice Evrolige Rašić lutao terenom i postigao u zbiru mršavih 13 koševa, jasno je da je te večeri nadareni momak od skromnog epizodiste samovoljno postao glavni akter predstave za čitavu naciju. Nadam se, pošto znam da ima izražen i ljudski i košarkaški kvalitet, da će stečeno samopouzdanje pretvoriti u stabilnu igru.

Vreme je da se, pored regionalnog i tri evropska košarkaška takmičenja, osvrnem i na dešavanja u Ligi Srbije. Broj od 14 prvoligaša, koji sa pet iz Jadranske lige čini čak 19, preveliki je u odnosu na ne baš zavidan kvalitet, a liga od 12 učesnika uvek je na ovim prostorima davala najbolji rezultat. Nestašica novca oseća se, normalno, i u basketu, tako da osnovu timova čine mladi, neafirmisani igrači što, uz priličnu izjednačenost kvaliteta i lagano vraćanje publike, čini ovo takmičenje zanimljivim.

Prošlog, tužnog četvrtka odigran je prvi ovosezonski košarkaški derbi. Crvena zvezda zasluženo je slavila nad Partizanom, rezultatom 76:73. Kvalitet igre sasvim prosečan, poseta takođe, a borbenost aktera, emocionalni naboj i uzbudljivost bili su na visokom nivou. Partizan je promašio velikih 13 slobodnih bacanja (Marić 7), dao samo 3 trojke iz 10 pokušaja, a Crvena zvezda čak 9 od 14 i - to je ključni detalj koji je ozvaničio pobednika. Sve ostalo otišlo je već u statistiku pa u zaborav.

Basketaška zbivanja u punom su jeku, kristališu se potencijalni, krajnji pobednici i gubitnici, koji naš radoznali svet više interesuju, nego gro timova koji će se naći u „zlatnoj sredini“. Sve više se čini da će se bezmalo svi domaći klubovi naći u rubrici „neprijatno iznenadili“, a da će svetle tačke biti drugo mesto reprezentacije Srbije na evropskom šampionatu u Poljskoj i igrački napredak nekolicine mladih u stranim klubovima.

Posle trećeg (od deset) kola Evrolige počinju da se kristališu pozicije timova. Četiri ekipe su bez poraza. Dok se za Barselonu i Sijenu to moglo i naslutiti, pošto uz Panatinaikos, Real i Olimpijakos spadaju u prvi krug favorita za finalni turnir, dotle se može reći da su Unikaha i, posebno, rimska Lotomatika pozitivno iznenadili kvalitetom igara. Grupu od četiri tima bez pobede, očekivano, predvode Asvel i Orlean, što je još jedna potvrda da je jedan predstavnik u Evroligi „puna kapa“ za Francusku, koja u klupskoj košarci od Limoža sa Božidarom Maljkovićem nije uradila ništa veliko. Druga dva sastava bez pobedničkih bodova su, nažalost, Cibona i Olimpija, koji se ubrajaju u favorite NLB regionalne lige.

Košarkaška Evroliga svojim drugim kolom nagoveštava veliki kvalitet i neizvesnost do poslednjeg minuta. Od favorita, atinski Olimpijakos postarao se za negativno iznenađenje, ne toliko porazom u gostima od Unikahe, koliko podređenom ulogom tokom čitavog meča i krajnjim rezultatom (86:68). Pošto je to tim sa daleko najvećim budžetom za ovu sezonu (čak 43 miliona evra), ovim samo potvrđuju da su finansije bitne, ali ne i odlučujuće.

Košarkaška zbivanja tek početkom Evrolige došla su u fokus javnosti. Već prvo kolo donelo je, osim rezultatskih iznenađenja (pobeda litvanskog Lijetuvosa nad znatno ojačanim Efes Pilsenom, kao i moskovskog Himkija posle produžetka nad favorizovanim Realom), još nekoliko zanimljivosti. Od dvanaest utakmica čak na šest slavili su gostujući timovi, što može da govori i o blagom umanjenju značaja domaćeg terena, a povećanju važnosti kvaliteta igre.

Odigrano je i treće kolo NLB lige, timovi se postepeno kompletiraju, očekuje se još bolja košarka... Liga je dosta izjednačena, čini se da će dve, tri pobede na kraju deliti četvrti i dvanaestoplasirani tim. Bez poraza jedino je zagrebačka Cibona, koja je time potvrdila ozbiljnost u trci za šampionski prsten, posebno posle pobede u Beogradu nad Partizanom, što će malo ko uspeti.

Startovala je i NLB košarkaška liga, kojoj ni optimisti nisu predviđali devetu sezonu. Regionalna liga je, pre svega kvalitetom, opravdala postojanje. Primera radi, od dvanaest reprezentativaca Srbije, osvajača srebrne medalje u Poljskoj, samo kapiten Krstić nije igrao u NLB šampionatu! Skraćenjem broja učesnika sa sadašnjih 14 na 12 timova, koje će uslediti od 2010. godine, koncentrisaće kvalitet, igraće se četiri kola manje, što će ostaviti prostor za nacionalna doigravanja.