Boško Đokić

Rio de Žaneiro lagano pada u zaborav, ostaju samo lepa sećanja, barem što se basketa tiče, ali život teče dalje, ogoljena problematika mora se u mesec dana sažvakati, pa da počnu takmičenja u ligama ili ligicama, zavisi...

Kolumnicu pišem utorkom sabajle, pa nešto glasno razmišljam o našim sportistima na Olimpijadi u Brazilu.

Naši sportisti na OI u Brazilu prvih četiri-pet dana više uzimaju vazduh nego medalje, zagrevaju se, ali sam siguran da ćemo korektno proći i sa odličjima.

Olimpijska groznica je na vrhuncu, vreme priprema i kalkulacija za nama, sad dolazi, barem što se košarke tiče, vreme istine.

Ispraćaj košarkaša na Olimpijadu, u Brazil, bio je baš kako dolikuje - protokolarno i emotivno ispunjen.

Bezmalo godinu dana stajala nam je knedla u grlu (najviše selektoru Saši Đorđeviću i asu, Bogdanu Bogdanoviću) - posle polufinala prvenstva Evrope sa Litvanijom, pa sve do pete minute finala kvalifikacija protiv ''umornih'' Portorikanaca (toliko je trajala demontaža), prošle nedelje u Areni.

Učestalo se viđam ovih dana sa kolegama po muci, košarkaškim trenerima, što u Udruženju, po seminarima, u trenažnom centru u Kragujevcu i slično. Pretežno su to mladi, pametni i obrazovani ljudi koji su sa dosta emocija, ljubavi pre svega, ušli u posao.

Uvek sam preferirao vicu, gegu, naročito kada ima problema u životu više nego što bi to bilo očekivano, kao poslednjih godina, recimo. Kolumnicu pišem sabajle utorkom, tako da ne znam rezultat trećeg meča finala Superlige - da li je 3:0 za Crvenu zvezdu, kao što većina očekuje, ili je Partizan smanjio na 2:1 i produžio seriju, što samo DŽile, njegova mama, uža uprava i igrači predviđaju. Vrlo moguće i Miša Tumbas, nemam validnih podataka. Osim medijski izlizanih pikanterija (dva meseca pauze, dve grupe po četiri tima, cuger-liga od šest kola, serija za treće mesto iz nehata...) razigravanje naša četiri najbolja tima donelo je, barem meni, nekoliko novotarija.

Basket završnice su u punom jeku u svetu, pun ekran uglavnom dobre košarke. Tu i tamo neko iskoči ružnim - navijači Galatasaraja šlajmovali najboljeg evropskog trenera svih vremena, Željka Obradovića, počeo ''rat saopštenjima'' u Srbiji, (ne)očekivano. Ja lično nisam začuđen što je pred drugi meč polufinala između Fabrike Metalnih Proizvoda/FMP i Partizana NIS/MTS objavljeno više saopštenja, bez obzira što Dule u Francuskoj trenira momke Limoža što na terenu, što na farmi, a evo i zašto. Prvo, retko se žale i pišu šampioni, više ostali, koji se plaše poraza. Drugo, teško se ljudi oslobađaju stečenih navika, posebno ako im se može, po onoj narodnoj - ''što kolevka zaljulja, to motika zakopa''.

Poslednji put, prošle godine, kada sam na ovome mestu ispisao svoje košarkaške snove (ono, basket ''dva na dva'' plus sudija), nije se dopalo nekim ''elitnim'' likovima, bilo je sitnijih problema, pa sad snove ljubomorno čuvam za sebe. Mada, možda i mogu delić staračkih noćnih slika da podelim sa vama? Na primer, sanjam nedavno, u koloru, da se basket igra samo u Beogradu, po unutrašnjosti tu i tamo, ''za sebe'', rekreacije radi, amaterski i baš sporadično.

Burna nedelja, prepuna kao šipak dobrog basketa i emocija. Tu pre svega mislim na završnicu Evrolige u Berlinu i zasluženu pobedu posle produžetka CSKA nad Fenerbahčeom, 101:96 (83:83). Evo nekih NJofrinih i mojih fleševa: gledljiva i kvalitetna košarka, dva produžetka Fenera, CSKA (prošle sezone Real, možda sledeće turski tim?) osetio snagu poslovice - ''ko čeka taj dočeka''; osim pobednika, raduju se i trećeplasirana Lokomotiva i Laboral Kuća, osveženja Evrolige modelom igre, pre svega.

Utisak protekle nedelje svakako je, očekivano i zasluženo, osvajanje ABA lige od strane košarkaša Crvene zvezde, a prilika je da se NJofra i ja (mada bratić nije iskazao potrebni nivo egzaltiranosti i oduševljenja) pridružimo čestitkama svima u klubu na novom trofeju. Ovoga puta pobeđen je tim Mega Leksa sa maksimalnih 3:0 u pet dana.

Sa aspekta košarke - ovo je najčudniji period od kad pamtim sva bitnija dešavanja, recimo od 1964. godine. U žiži je sukob na relaciji FIBA-ULEB, koji se - maksimalno uprošćeno - može svesti u dve reči - finansijski interes. Naime, poslednje godine XX veka nekoliko ljudi iz Barselone (najeksponiraniji lik bio je i ostao Đordi Bartomeu) odlučilo je da formira Udruženje klubova Evrope (ULEB), samim tim i "privatnu" Evroligu. Povod - nezadovoljstvo odnosom FIBA prema klubovima, malim zaradama od te-ve prava i sponzora i tako dalje.

U Srbiji nikad, pa ni kad je košarka u pitanju, nije dosadno, kao na seoskom vašaru za lepa vremena: prodavci magle i šećerne vune su najglasniji, tu su gutači vatre, vozači motora po skoro vertikalnom zidu. Iz raštelovane vazdušne puške (kojom smo mi u mladosti plombirali zube) treba pogoditi u nevidljivi centar da se osvoji plišani meda, tu je i mečka Božana (otud u narodu izreka - ''skupili se kao da igra mečka''), po kojoj se vidi da ne pripada, fizički ni intelektualno, narečenom skupu.

Kolumnicu vazda pišem utorkom sabajle, pred čitaocima je u štampanom obliku sredom, tako da se trenutno osećam kao ocvala vračara koja o četvrtfinalu Evrolige mora da divani po sistemu - " javlja mi se pogledom u staklenu kuglu" .