Boško Đokić

Pogledam jutros nešto arhivu i vidim da je ovo pedeset druga kolumna od kako sam obnovio saradnju sa Danasom, dakle - godinu dana. čestitam i sebi, probam realno da ocenim domet pisanog. Ovako - nalazim da sam samim pominjanjem sklopa ''srpska košarka'' doprineo za milimetar afirmaciji ove igre, promovisao neka nova imena, nekih dečaka koji dolaze, ukazao na razne nelogičnosti i dao potencijalna rešenja, stekao nekoliko desetina novih ''neprijatelja'', rasrdio ''gazde'' i navijače večitih i tako dalje.

Izbor krucijalne teme za ovu kolumnu nametnuo se sam, kad su se u ponedeljak uveče na RTS-u zajedno pojavili sledeći muškarci: Slobodan Šarenac (SŠ) kao voditelj emisije koja je trebala da odslika aktuelni i perspektivni trenutak srpskog basketa. SŠ mi je delovao pomalo ''naterano'' na ovu emisiju, verovatno je unapred znao da će biti varničenja i da ništa novo nećemo čuti, odnosno da će se potvrditi teza da popriličan haos dolazi iz lično-klupskih interesa i sujeta.

Upozorenje malobrojnim spontanim čitaocima kolumnice (ne onima kojima je to u opisu posla sredom): tekst koji sledi uznemirujući je za prave ljubitelje košarke, ali je plod istine, a ne sna ili halucinacija autora, kojima je povremeno sklon...

Sve teže se snalazim u ovom košarkaškom galimatijasu oko budućnosti Evrolige, ABA trange-frange nadmetanja, skraćene Superlige, završnice KLS-a i prepirke njenih viđenijih aktera u stilu - ''pišite afirmativno, tako je Gazda naredio'', ''igrajmo do poslednjeg parčeta svinjetine'', ''samo da skočim do kladionice pa dolazim na trening'', ''čim završimo u martu - jedva čekamo početak u oktobru'' i tako dalje.

Kojom brzinom se odvija srpski basket film - morao bih kolumnu da pišem na dva, a ne na sedam dana, tek toliko da pojedine vesti ne obajate. Ko još priča o ostavci Miće Berića na mesto potpredsednika Partizana, osim ostrašćenih navijača crno-belih koji sve negativno povezuju sa komšijama iz Crvene zvezde, čitaj - prvim čovekom njihovog kluba (PČK). Žao mi je što je Berić, papirološki gledano, nije u Humskoj, zato što spada u omalenu grupu razumnijih, odmerenijih funkcionera, ali isto tako nalazim da abdiciranje najviše ima veze sa petnaestogodišnjim manirom rukovodilaca crno-belih da sve o finansiranju kluba bude ''strogo čuvana tajna'', objašnjena u nekoliko reči - ''pravimo čuda bez dinara, svi nas mrze i sapliću''.

Ova kolumnica piše se sama, prvog martovskog jutra, po sistemu "mož` da bidne, al` ne mora da znači", toliko popularnom na ovim balkanskim podnebljima. Trčim da objasnim ovu kontroverzu, možda više sumnju... Javlja mi se da se ABA (pomalo i) košarkaška ligica približila svom ovozemaljskom kraju, ostalo je samo da se odigra poslednje kolo i da se spusti zavesa na šenlučenje (interesne) grupe ljudi, jer se plej-of neće ni odigrati. Ili možda i hoće? Naime, na kuloarske sumnje da je crnogorski derbi u Nikšiću između Sutjeske i Budućnosti "namešten" (u poslednjem minutu produžetka ligaški prvak jadranske šutirao je slobodna bacanja 0/5), prvi čovek domaćeg kluba (PČK) rekao je da toga možda ima, ali na adresi Mega Leks, 22000 Sremska Mitrovica (važi još nedelju dana, pa se vraća na 11000 Beograd).

Kolumnica će, očekivano, biti posvećena sveže završenom Kupu Radivoja Koraća (KRK), ali pre toga moram opisati šta se Njofri i meni desilo u nedelju uveče, na Petlovom brdu. Prolećno, predivno veče, čeka se 21 sat da milionska srpska košarkaška populacija putem malih/velikih ekrana (osim oko pet hiljada gledalaca u niškoj dvorani Čair) isprati finale Mege i Partizana, ali - u tom kraju kablovska u paketu nema kanal Arena 1, pa počinje potraga po kafićima, kladionicama, kafanama, privatno da se nađe "kutak za svečani trenutak".

Kolumnicu, ako ćemo realno, moram započeti osvrtom na evroligašku pobedu Crvene zvezde nad Cedevitom u Pioniru (94:74) iz nekoliko (ne)očekivanih razloga. Prvo, jer je sjajnom igrom CZ prvi deo drugog kruga EL završila sa četiri pobede uz tri poraza (u kojima je bila u podređenom položaju samo protiv Fenera), čime je i zlonamernima pokazala da joj je mesto najmanje u osam najboljih sastava.

Imao sam od "prijatelja" nekoliko primedaba na sadržaj kolumnica, pa ću, kao i svaki štreber poodmaklih godina, gledati da budem maksimalno poslušan. Prva je bila da o basketašima Crvene zvezde većma pišem u negativnom kontekstu, što ne stoji, ako se neko pažljivije zadubi u ovo štivo.

Skoro će tri meseca kako sam poslom ponovo bliži jugu Srbije, koji košarkaški vidno napreduje u poslednjih pet godina, a ja upoznajem čari lokalnog jezika i čudim se. Na primer, oko proteklih silnih januarskih praznika bio sam ugošćen na slavi u Aleksincu, gde je domaćin početak zdravice ovako sročio: ''Dragi gosti i zete moj!'' U principu, tu nema ništa čudno, ali znam da čovek ima tri sina, nema ćerku, posledično ni zeta, pa se pitam: gde je zet, odnosno - nije li pravilnije napisati - ''dragi gosti i'zete moj'', što bi bitno promenilo smisao rečenice, ali - naš pravopis je čudo...

Srpska košarka na dobrom je putu da se, posle dvanaest godina posrtanja, pojavi i sa muškom seniorskom reprezentacijom na Olimpijskim igrama u Brazilu. Tekst pišem neposredno pre nego što će biti poznati sastavi grupa, ali je očigledno da ne možemo za takmace imati Francuze, Grke i Italijane - jedine timove koji kvalitetom mogu da budu uz, ili ispred nas.

Kolumnicu pišem tik pred donošenje odluke u koje tri države će se igrati kvalifikacionu turniri za odlazak u Rio, na Olimpijske igre, na kojima naših košarkaša nema od 2004. godine, ako se ne varam. Obaveštenija od naše, italijanska štampa piše da će to biti Filipini, Srbija i Italija, donekle muti vodu Turska sa eventualnom "specijalnom pozivnicom", ali... Glasno razmišljam u nekoliko pravaca: još bitnije od domaćinstva je sa koliko i kojim od evropskih reprezentacija ćemo biti u grupi. Odnosno, kako to da FIBA nije izašla na videlo sa kriterijumima po kojima se izvlače grupe, ili ako su "favoriti" domaćini (npr. Italija i Srbija), hoće li Francuska i Grčka ići van Evrope, ili će se udomiti geografski bližem "domaćinu"? Tačnije, koga će krovna basket organizacija potajno "pogurati" u Rio... Zaključak, važnije od organizovanja turnira i brda potrošenih parica je snaga tima.

Teško je ispratiti silne košarkaške događaje, koliko na terenu toliko i van njega, jer se i ova igra na balkanskim prostorima pretvorila u "vulgarni rijaliti" sa ponešto kvaliteta i kreacije, u moru prosečnosti i vladavini snage i sile. Na kraju kolumnice ponovo pročitajte prvu rečenicu...

Nije lako pisati kolumnu posle četiri poraza naših klubova (Zvezda protiv Efesa u Evroligi, a u ABA tancovanju samo je Mega slavila), jer za razliku od nekih koji se time javno diče teško mi pada dalje urušavanje srpskog basketa. Naime, u pomenutom balkanskom takmičenju, sva je prilika, izgubićemo jednog predstavnika naredne sezone, jer trenutno po koeficijentu uspešnosti zauzimamo treće mesto (Crna Gora 11, Hrvatska 10, Srbija 9,5 bodova).

U srpskom basketu ima minimum dosadnih dana, posebno u periodu decembar-januar. ABA ligica igra se svakodnevno, Njofrina baba pomislila da je i Arena uvela rijaliti, ali bez ženskinja, pa joj zanimljivo ali malo čudno što niko ne skida šorc. Igrači dolaze i odlaze iz minuta u minut kao na prigradskoj autobuskoj stanici, svako malo neko raspravlja o treneru, kao da je književno delo lakog žanra... Recimo, u Partizanu je bilo burno i kad su igrali baaaš dobro, ali je sada kada rezultatski tumaraju još zanimljivije.