Boško Đokić

Obožavam poučne priče, čak i kada na prvi pogled nemaju dodirnih tačaka sa košarkom. Evo dve takve, anegdotske, prva je "o vernosti".

Za proteklih sedam dana nekoliko detalja urezalo mi se u glavu, pa ću to podeliti koliko sa vernim, toliko i sa nevernim poštovaocima ove kolumnice. Mislio sam da znam gro ubojitih anegdota kolege Miroslava Nikolića, ali sam nedavno čuo jednu jaku, otprilike ovog tipa. Popularni Muta uzima tajm-aut krajem poluvremena nekog meča i obraća se igračima: "Nešto se ne osećam dobro, ako umrem - igrajte zonu drugo poluvreme!"

Jednostavno, susret sa nekim ljudima, ma koliki bio vremenski razmak između dva viđenja, izaziva u meni pozitivne emocije, možda što starim, a biće i zbog kvalitetnog druženja prethodnih decenija. Tako nešto dogodilo mi se u ponedeljak u Nišu, gde sam otišao, prvenstveno, da vidim i čujem Darka Rusa, čoveka sa kojim sam mnogo više od kolege.

Košarkaška Srbija pomalo je, kibicujući rijaliti smrdljanje na više televizija, uskraćena za tu vrstu negativnog nadgornjavanja, pre svega jer je prerano dostigla vrhunac multimedijalnim performansom Čović-Vujošević. Kad se samo setim tih lepih vremena, oko mi zaiskri: na KZŠ (konferenciji za štampu) u 13 časova i 26 minuta PK (profesor košarke) odapne neku otrovnu strelicu na račun DM (doktora mašinstva), a isti - još dok se novinari nisu razišli, što će reći da ima svak svoje "lokatore" (u dvostrukoj ulozi - doušnika i pijanaca) - u 13 i 59 uživo čita pikantno saopštenje, na koje urgentno stiže reodgovor, koliko posle vegetarijanskog obeda.

Opasna je brzina smenjivanja košarkaških događaja, dobrih i manje dobrih posebno, jer je teško izvući opšteprihvaćeni zaključak, generalnu liniju, pa nastaju nedoumice i lutanja, medijska pre svega. Precizno, podeliću sa čitaocima kolumnice niz nejasnoća (koje su to možda samo za mene, ne i za ljude u klubovima i Savezu, ili - što reče komšija Njofra, poduže u ilegali - "nemoj se praviš lud").

Ukoliko ugleda svetlost (ne mogu da kažem "dana", jer je to pleonazam, zamislite kovanicu "svetlost noći") ova kolumnica nosiće broj 131. To pišem onako, preventivno, za svaki slučaj, zbog tužibabe, potkazivača i (na)silnika koga je neko ubedio da je njegova prva i poslednja u srpskoj košarci. A - možda i jeste?

Prošle nedelje košarkaška Evropa tugovala je, ali i dostojno ispratila sa ovoga sveta Ranka Žeravicu, jednog od marljivih tvoraca i čuvara čarobne igre. Dovoljno je videti na sahrani toliko poznatih lica, pa prepoznati da je bio baš veliki trener, koji je - barem na jedan dan - nanovo ujedinio Balkan.

Tanušne igre, da odaberem ovu blagu reč, skoro nagradu za košarkaše Zvezde i Partizana u odnosu na (ne)kvalitet koji prikazuju - uticale su da jako retko viđam svoje drugare, Njofru i Vrapca. Kriju se, ilegalno ulaze u kafić u paviljonima, sporazumevaju se šifrovano, ceduljicama koje kasnije sažvaću i progutaju (''partizanski metod'').

Naslov kolumnice inicirala je rasprava dvojice mojih drugara, Njofre i Vrapca. Naime, u jeku dreke na prizemnom nivou, uz nadgornjavanje ''ko je bolji, Partizan ili Zvezda'', s razlogom nervozni Njofra rekao je omalenom Dživdžanu nešto kao - ''ja sam za tebe Guliver, a ti si Liliputanac''. Zainteresujem se za tu vrstu školske lektire Džonatana Svifta.

Košarkaški film odvija se brzinom svetlosti - što zbog pet kola ABA lige u dvanaest dana, što zbog glupih dogodovština između mečeva, tipa ''kasnog paljenja'' uspavanih basket naučnika na odluku o četiri stranca u juniorskim timovima, što zbog KLS mečeva po sistemu ''skini taj par sa kladionice'', odnosno - ''neutrališi komesara za suđenje iz dvorane''...

Javno trgovačko društvo, odnosno ABA liga, počelo je zdušno, frapantno sa radom. Dok kuckam ovu kolumnicu odigrana su dva kola, kad tekst ugleda svetlost dana biće okončano i treće, a čim čitaoci prelistaju ''Danas'' - ''hokus, pokus'' - gotovo je i četvrto kolo ''pokojne'' Jadranske!

Na ovom šarenom balkanskom prostoru nikada nije dosadno, uvek se nešto dešava, iz (ne)namernih grešaka, pre svega. Evo, čitam nekoć kako je Srbija do Drugog svetskog rata imala oko dva miliona koza, a onda je Titov zakon iz 1954. godine zabranio kozarstvo (kao, jedu koru mladog drveća i lišće, pa se isto suši, tako nekako) i time uništio ovu unosnu granu stočarstva. Saznajem i poučan podatak da danas imamo jedva sto hiljada koza. Naravno, vi se s razlogom pitate kakve veze imaju koze i košarka? E, imaju: ljudi slične inteligencije i zlonamernosti uspeli su da za jedva petnaest godina domaći basket svedu, nizom ''gafova'', na nivo proseka, odnosno sa visine u nizinu...

U Srbiji je sve drugačije, pa i košarkaški. Kad Nemačka u Berlinu ne prođe prvi krug, odnosno ne plasira se u šesnaest izabranih selekcija Evrope - publika pozdravlja dugotrajnim stojećim aplauzom Dirka Novickog;

Prelepo je ovih dana imati veze sa Srbijom i košarkom, ta dva pojma na ceni su u čitavoj Evropi. Tome je doprinela naša reprezentacija, pre svega igrači, naravno i selektor Aleksandar Đorđević sa svojim štabom. Kvalitetom igre, saradnjom, ponašanjem i skromnošću na svakom koraku - ovaj TIM (za svega godinu dana) povratio je (straho)poštovanje svih, do nivoa koje je nekada imala Jugoslavija, a to nije malo.

Dakle, ovih dana lako i lepo je biti košarkaški (u)poslenik, srpske provenijencije posebno, jer reprezentacija u Berlinu, na 39. prvenstvu Evrope baš ''demonstrira silu''. Savladati moćnu Španiju i domaćina Nemačku u dvadesetak sati je podvig (ne smem da kažem ''čudo'', jer se ta reč poslednjih petnaestak godina isprofanisala, izlizala, pre svega od ljudi iz crno-belog tabora: šta god su uradili bilo je ''čudo'', kao i ovo što se sada događa kod njih).