Boško Đokić

Što je bilo daleko - sad je blizu, sutra bi najbolji košarkaši Srbije trebalo da otputuju u Berlin, na grupnu fazu 39. prvenstva Evrope, koje je i kvalifikaciono za Olimpijske igre u Riju, naredne godine. Preciznije, finalisti automatski dobijaju olimpijsku propusnicu, a sledećih pet rangiranih reprezentacija (zajedno sa još trinaest iz ostatka sveta) - ''utešnu'' nagradu, odnosno jako teške kvalifikacije. Situacija se komplikuje pri saznanju da na poslednja dva skupa tog nivoa nismo učestvovali, ali...

Košarkaški, ovo leto bi (zlatne role devojaka Marine Maljković i omladinaca Vlade Đokića) moglo da bude ''istorijsko'' posle nastupa seniora Aleksandra Đorđevića na prvenstvu Evrope (u ''pola'' Evrope). Pripreme se privode kraju, glazura je u pitanju.

Nešto razmišljam ovih dana, a pametni će to povezati sa košarkom: malobrojna je grupa ljudi koja želi da se svaki uspeh pripiše isključivo njima, a neuspeh ostalima, pre svega trenerima i igračima; koja hoće medijski vazda da bude prisutna, ali svaku naznaku kritike (i argumentovane i dobronamerne) da saseče u korenu - pretnjom, zvanjem urednika/direktora, fizički, ikakvom silom, gotovo nikada razložnim razgovorom i argumentima; koja misli da će samo njihova sveća goreti do zore, jer su predodređeni za to.

Košarkaški nikad u ovoj zemlji nije bilo dosadno, barem ne poslednjih 55 godina. Recimo, ovih dana, kada smo se kao pokusni kunići (sve više na to sličimo, tako da ono ''kao'' može i da se izostavi) skoro adaptirali na četrdesetak stepeni spoljne temperature, kadeti Nenada Trunića igraju Evropsko prvenstvo.

Dok pišem kolumnicu, još uvek ne znam rezultate pregleda Bobana Marjanovića u SAD, ali poznavajući sumnjičavost i, pre svega, sujetnost i zaljubljenost domaćina u NBA ligu - ne miriše mi na dobro.

Sve može da se domisli i kaže, ali da je u (košarkaškoj) Srbijici dosadno - to nikako. Recimo, taman kad sam pomislio da je bočni (ili više leđni, pozadinski?) napadčić od strane menadžera na selektora Sašu Đorđevića (tipa ''zašto Pot a ne Micić'') plod slučajnosti, odnosno spoj emocija i poslovnog razmišljanja, a koji je (re)tvitom brzo saniran - stiže novi atak (da li i poslednji i zašto ne), ovoga puta iz vazduha, ako ne atomski, ono sa popriličnom dozom obogaćenog uranijuma, čiji se efekti po našu reprezentaciju vide odmah, trenutno.

Vrućina je nesnosna ovih dana, a ljudi reaguju različito, kako ko, što bi se reklo. Na primer: komšija Njofra došao je na genijalnu ideju da se po baštama kafića, umesto rashladnih prskalica sa vodom, postave iste takve sa pivom.

Imao sam trilemu oko naslova kolumnice, da li da bude čuveni komentar Bate Stojkovića iz ''Balkanskog špijuna'' - TO SU NEKI ČOBANI, BUDALE, možda nejasno - UPPR, ili gornja varijanta popularnih Fazlinovića (tačnije Repka i Čombea), za koju sam se odlučio. Mada, iskreno, kompletan naslov treba da glasi; VELIKI JE MOZAK U BRATA, da ne bude dileme i pikantnih asocijacija. Na primer, ja, koji sam u kolumnicama skovao bezbroj skraćenica, ostao sam šokiran pred košarkaškom ''UPPR'', a još više razrešenjem: Unapred Pripremljeni Plan Reorganizacije! Genijalno, kakav razuđeni mozak.

Dobri Njofra i ja, standardno, letujemo na najpoznatijem srpskom ostrvu, Dekintosu, što znači da smo i dalje u kraju, novobeogradskim paviljonima.

Jednog od prošlonedeljnih ''slanina dana'' (red sunca-red kiše) zove me bratićNjofra i kaže ''pristavi džezvu'', što znači da dolazi za koji minut na kafu. Uz njegove uobičajene ''jezičke vragolije'' (da li je ''mlečni put'' pojam iz astronomije, ili trag koji ostavi probušeni tetrapak sa mlekom na putu od pekare do stana; zašto su redovno poslednje reči suvozača pred saobraćajku - '' 'ajde, može''...) postavio mi je i jedno suvislo pitanje - zbog čega su mi kolumnice sadržajnije pozitivnom-basket-energijom u letnjem periodu, od kraja juna do početka oktobra?

Završeno je (i još brže zaboravljeno) finale Superlige u košarci. Srbija je dobila novog (ovog puta zbilja, ne “kobajagi”) šampiona, koji se zove Crvena zvezda Beograd. Sve čestitke igračima, stručnom štabu, kao i ostalim u klubu, istorijski snimljenim u grupnoj, “porodičnoj” fotografiji sa peharom (bez dama, ali sa sitnom decom). Doduše, u fotkici koja je obišla Evropu ima i nekih nasmejanih lica koja košarkaški ne prepoznajem, ali - podela posla u klubu je čudo. Moram da naglasim da na triploj kruni crveno-belih nema nijedne mrlje, još manje dileme, barem u glavama objektivnih. Neka je srećno i dugovečno, što bi rekli naši stari...

Od prošle kolumne vučem nekoliko utisaka, od kojih prvi nije direktno košarkaški, a vezan je za mog druga Njofru. Desilo se da zajedno gledamo tenisko finale Rolan Garosa između Đokovića i Vavrinke. Prvo me je izblamirao pred ljudima u kafiću pitanjem - ''gde si komšo, nema te kao da si zapao za kredenac''!

Probudim se jutros (kišni utorak) - gola voda, što od ružnog sna, što od nevezane prostate. Kao, sanjao sam, igraju basket ''dva na dva'' važni košarkaški likovi, na neutralnom terenu u jednom od sedamnaest beogradskih predgrađa: Doktor (za sve, od šrafa do države) i Roman (prepredeni lisac) na jednoj strani, protiv Stratega (za sve, od basketa i umetnosti, do dnevne politike) i Menagera (''namazani'' finansijski lisac).

Posle prošlonedeljne kolumnice ''Bonsai botovi'' javilo mi se (ne)posredno pola tuceta ljudi koji nalaze da su bitni u trošnom srpskom basketu, sa željom da saznaju da li sam na njih mislio u negativnom kontekstu? Sad, Njofra (koji ove nedelje radi pod devizom - ''bolje biti beskoristan kao statista u japanskom porniću, nego koristan kao muva na izmetu'') i ja smo u trilemi: da li većina nije shvatila poentu, ili BB-likova ima nemerljivo više od očekivanog, ali skrivenih? Ili je, što je najverovatnije - naša košarkica baš obolela. O svemu tome sam dumao čitav protekli vikend, kada su se, nekako uporedo (da bi pojedinci mogli da pobede zakone fizike - da u isto vreme budu na dva mesta?) igrali finalni turnir Evrolige u Madridu i derbi u okviru sedmog kola domaće Superlige...

Šta sam hteo da kažem ovim naslovom? Prvo, radi se o složenici od dve reči, od kojih je ''bonsai'' biljka, minijaturno stablo sa osobinama normalnog. E, ali u Njofrinom i mom žargonu to znači - lik ometen u razvoju, uglavnom u moralnom pogledu, ne toliko u fizičkom.