Božidar Andrejić

Dana kad ovo pišem, u ovim novinama izašla mi je glosa, mini komentar, ponekad mini zajebancija (u Redakciji to zovemo haiku, a na mrežama moj slogan) koji glasi: KOKOŠKA ILI KAJGANA: Da li smo prvo podivljali, pa od zemllje napravilli džunglu i ZVERINJAK, ili obrnuto, pitanje je sad!

Pisala onomad, a onda svoj tekst o zapažanjima u Gornjim Nedeljicama tv-komentarisala psihološkinja i "proGlasovka" Tamara Džamonja Ignjatović. NJeni "utisci" iz ovog poluporušenog sela u mnogo čemu se podudaraju sa onim o čemu ovde i kojekuda još u knjigama, zbornicima... godinama zapomažem (može se npr. pogledati obiman zbornik "Lepa sela lepo kopne" autora Dragljuba Đorđevića i Andona G. Kostadinovića u izdanju Prometeja i Fakulteta za pravo, bezbednost i menadžment "Konstantin Veliki", Niš, o raspadu i nestanku sela jugoistočne Srbije).

Tokom niške postizborne ujdurme u Nišu, dr Dragana Ilića, predvodnika grupe građana - možda ih je bilo više, ali jednog sam čuo - novinar je upitao zašto nikad ne pominje Vučića (poput drugih opozicionara!).

...Jedan mnogo kasniji doživljaj sa lavorom u centru nebule, Bogdanu je otkrio... da prividna nepomičnost vremena često potiče i od tvrdokornosti ljudskih navika. Ali, nije samo to.

Ponavljam, pristalica sam rodno ravnopravnog jezika, ali - jezik samo govorom, praksom može da se popravi i obogati, kao što se tako i kvari, a kod nas postaje sve oskudniji i, neprimetno - nestaje.

Dva sata pre pisanja ovih reči voditeljka zvaničnog državnog radija nas obaveštava da se očekuju "tople temperature".

Po privremenoj zabrani usledilo je suđenje, izjašnjavanje Predsedništva Saveza socijalističke omladine kao izdavača "Omladinskih", zatim Izdavačkog saveta lista i redakcije.

Prošli put smo se bavili ekscesima u vezi sa zakonom o štampi u SFRJ i jednom (polu)zabranom iz inata nekog šefa u štampariji i inatom potkrepljenim, saradnjom sa SLUŽBAMA.

Ko je čitao, video je u prošlom tekstu da sam se tada podsetio jedne, a ovde će biti još jedne (ne)običnosti o odnosu vlasti prema "provokativnoj", mahom omladinskoj i književnoj štampi osamdesetih. Prošlog veka! Što se danas uglavnom tumači kao rigidan, opresivan, a uistinu neuporediv je, u pozitivnom smislu, sa ovim što medijima danas rade vlasti.

Neko je tog poslepodneva, 4. maja 80. u punom (koliko treba, prošle subote opisanom) vozu na tranzistoru čuo vest da je "umro drug Tito" (sačekavši da prođu prvomajski praznici). Neću da pričam o uzbuđenju, zanemelosti, suzama...

Nakačio sam se nevoljno pre nekolikih godina na tada Tviter, sad Xter, i druge, čak, mreže iz "službenih razloga" za potrebe jednog Danasovog projekta.

Sarađivao sam u nekom projektu sa mladim vajarom i slikarom koji je zbog bolesti mogao da koristi samo levu ruku (inogu).

Elem, vraćamo se nedavnom prilogu iz Bora Željka Veljkovića na „Novoj S“

Odavno nismo ovde išli redom, ko Nušićev inspektor, Aleksa Žunjić li beše - "ustanem ja , tako, oko pet, pola šest, al nije više od sedam..."

Kao "kec na deset" mi je došlo ono međunarodno istraživanje čiji su rezultati objavljeni kad sam već planirao ovaj "smajličarski" tekst nakon što je prošle subote bila reč o opštem zarozavanju estetskih, etičkih, obrazovnih i političkih vrednosti kroz sveprisutnu novu "kulturu" SELFIČARA I SELFIČARKI i sledstveno tome i s tim povezano SENDVIČARA I SENDVIČARKI.