Božidar Andrejić

Ovih dana (za potrebe romana!) prisećam se kad sam prvi put čuo neku novu reč. A mnoge su bile nove, iako sam pojmove o njima već imao, pošto se u porodici i u ovom pečalbarskom egzilu gde sam ponovo i sada - još uvek "vrevilo", a nije se "grajalo" ili "govorilo".

Slučajno, u jutro pisanja ovog teksta na državnom radiju, kao uvek, prvo "prelistaše" sajt RTS, pohvališe tekst o našim rekama što ostaju bez riba, a posebno apostrofiraše dunavske morunu i jesetru.

Objavio sam nedavno u ovom listu da je moja odavnašnja "opsesija" - otrovna komšijinica Borska reka - počela da teče bistra, a da nisam znao - zašto.

Jedan prijatelj, verzirani pčelar reče mi da je Ajnštajn negde napisao, pa on "vido na internetu", da će 50 godina po uginuću poslednje pčele doći smak sveta. Pomenem to jednom drugom, veli, i on je "vido na internetu", ali nije 50, već četiri godine posle.

Pčele su u rojevima povoda prošle nedelje prosto zakucale na vrata ovog teksta. Nije da povremeno, iz raznih razloga ne razmišljam o njima.

Tragičan događaj (saučešće porodicama!) na Novom Beogradu kad su se dvojica radnika ugušila, pazite, ne udavila, u kanalizacionoj šahti, i to baš na dan kad je naša beslovesna vrhuška napravila vašar sa autostradom usred Palate Srbija kako bi javnosti (tj. većinskom skupu takođe beslovesnih!) promovisala kako ćemo se uskoro daviti i gušiti u bogatstvu od litijuma, u tesnoj je vezi sa ovom pompom.

Dana kad ovo pišem, u ovim novinama izašla mi je glosa, mini komentar, ponekad mini zajebancija (u Redakciji to zovemo haiku, a na mrežama moj slogan) koji glasi: KOKOŠKA ILI KAJGANA: Da li smo prvo podivljali, pa od zemllje napravilli džunglu i ZVERINJAK, ili obrnuto, pitanje je sad!

Pisala onomad, a onda svoj tekst o zapažanjima u Gornjim Nedeljicama tv-komentarisala psihološkinja i "proGlasovka" Tamara Džamonja Ignjatović. NJeni "utisci" iz ovog poluporušenog sela u mnogo čemu se podudaraju sa onim o čemu ovde i kojekuda još u knjigama, zbornicima... godinama zapomažem (može se npr. pogledati obiman zbornik "Lepa sela lepo kopne" autora Dragljuba Đorđevića i Andona G. Kostadinovića u izdanju Prometeja i Fakulteta za pravo, bezbednost i menadžment "Konstantin Veliki", Niš, o raspadu i nestanku sela jugoistočne Srbije).

Tokom niške postizborne ujdurme u Nišu, dr Dragana Ilića, predvodnika grupe građana - možda ih je bilo više, ali jednog sam čuo - novinar je upitao zašto nikad ne pominje Vučića (poput drugih opozicionara!).

...Jedan mnogo kasniji doživljaj sa lavorom u centru nebule, Bogdanu je otkrio... da prividna nepomičnost vremena često potiče i od tvrdokornosti ljudskih navika. Ali, nije samo to.

Ponavljam, pristalica sam rodno ravnopravnog jezika, ali - jezik samo govorom, praksom može da se popravi i obogati, kao što se tako i kvari, a kod nas postaje sve oskudniji i, neprimetno - nestaje.

Dva sata pre pisanja ovih reči voditeljka zvaničnog državnog radija nas obaveštava da se očekuju "tople temperature".

Po privremenoj zabrani usledilo je suđenje, izjašnjavanje Predsedništva Saveza socijalističke omladine kao izdavača "Omladinskih", zatim Izdavačkog saveta lista i redakcije.

Prošli put smo se bavili ekscesima u vezi sa zakonom o štampi u SFRJ i jednom (polu)zabranom iz inata nekog šefa u štampariji i inatom potkrepljenim, saradnjom sa SLUŽBAMA.

Ko je čitao, video je u prošlom tekstu da sam se tada podsetio jedne, a ovde će biti još jedne (ne)običnosti o odnosu vlasti prema "provokativnoj", mahom omladinskoj i književnoj štampi osamdesetih. Prošlog veka! Što se danas uglavnom tumači kao rigidan, opresivan, a uistinu neuporediv je, u pozitivnom smislu, sa ovim što medijima danas rade vlasti.