Božidar Andrejić

Evo me opet sa glavnim jutarnjim programom državnog radija u zemlji koja više nema državu. A koji, i on, kao mnogo toga drugog od školstva do vrha države, iz dana u dan, sve više postaje (s)kazaljka što pokazuje uporan hod čitavog društva u anticivilizacijsku regresiju. Iz koje i, ako bi započeo, povratak bi trajao bar dvostruko duže od nekoliko krvavoratnih i mafijaški pomahnitalih decenija u koje smo bili uvedeni i dalje u njih zapadamo.

Osamnaest je godina kako ni od koga nisam čuo ređe upotrebljavanu, zanimljivu izreku - "na dobro se lako čovek navikne".

Dugo već pišem, kao neki roman. Nerviram se što to traje godinama, pa imam paradoksalno rešenje - kad završim prvi, da dodam još dva dela.

Bežali smo neumno i dugo sa urođenim bolom od režanja, od laveža, od rala, trla i trlica, ali i od žubora, bistrine, od slavuja i grlica, od crnih gorkih zalogaja za garavim stolom.

Pomenuli smo prošli put neka apsurdno-nezamisliva krivična dela u kampanji, za koja destruktori institucija (vlasti) ne haju, izmišljajući dalje još nezamislivije izgovore za odsustvo pravnih postupaka. Kako bi dalje gazili i po ostacima ostataka zakonitih procedura.

Na jednom zaječarskom, spec-predizbornom podkastu autor je nas sagovornike navukao da "otkrivajući rupu na saksiji" opet definišem naše pretpolitičko društvo sa ovakvom vodećom politikom.

Trpim ovih dana više posledičine posledice štrajka u Pošti, a najviše od jedne kurirske službe, ipak ću korektnosti radi zatajiti njeno ime koja je trebalo da mi umesto poštara uruči jednu važnu pošiljku.

Poslao mi onomad prijatelj jedan odličan j(t)užni vic. Po planu za ovaj tekst, ispričaću ga "od REČ do REČ" nakon anegdote iz doba socijalizma koje me je podsetio.

Odža, 19312 Vražogrnac, SFRJ. Samo ove četiri reči bile su adresa na razglednici koju je Stanimir Mišić dobio iz Mongolije od jednog drugara poreklom iz sela, relativno poznatog Bg-muzičara i člana renomiranog kulturnoumetničkog društva.

Deda Čeda bi nedužan, u ovoj kulturno-civilizacijskom ambijentu, decenijama posle smrti bio opisan kao jedan od onih koji su zaslužni zato što su učinjeni poznatim.

Već je ovo bilo planirano, kad onomad vidim svetla na BanOvoj kući, tu odmah pored pre mesec dana evocirane Kapele u Vražogrncu. (Ono O je povećano, jer se ovde ono akcentuje!) To je bilo "miholjsko svetlo", pošto decenijama gosti/domaćini kuće uglavnom dolaze tokom leta.

Evo nas "KUD štacije". Stari Vražogrnčani, su tu negdašnju železničku stanicu zvali iz inostranstva pozajmljenim imenom. A prilog nije glasio KOD. I danas se ponekad može čuti i od mlađih, (i) mojih vršnjaka. Bila je to postaja na uskotračnoj Belgijskoj pruzi / od rudnika kvalitetnog uglja na Vrškoj čuki do Prahova.

Kapela. Još jedno, do nešto pred "ukidanje godišnjih doba" kultno mesto, bivši centar sela. Nazivano po od drvenoj bogomolji što je u prvoj polovini 19. veka dočaravala crkvu. Na velikom platou bio je i ogroman hrast/zapis (potonuo u neobičnu legendu o kojoj nećemo sada) sa pripadajućim kamenim krstom, što su i pre kapele dočaravali bogomolju. Iz dublje prošlosti zadržala se na istoj parceli dotad i kuća, čatmara u kojoj su stanovali prosvetni radnici.

Kesten u komšiluku ima sigurno više od sto godina. Kad sam prelazio iz deteta u dečaka pružao je debelu hladovinu za letnje igre.

Najavih nastavak o zavodljivoj ulozi društvenih mreža što vodi u površnost, siromašenje informisanosti, u krajnjem u spuštanje pragova ljudskog znanja.