Božidar Andrejić

Bilo je pitanje dana kad će se to u stanju posvemašnjeg ku(r)vanja srpskih medija desiti.

U "Potrazi (traganju) za izgubljenim vremenom" Marsel Prust ima i odeljak "Pronađeno vreme". U celini, u njegovom slučaju, vreme nije izgubljeno. Ispunjeno je makar tim višetomnim delom, kao jedan od dokaza da se u stvaralaštvu vreme ne gubi. Ostaje, obogaćuje se i plovi unapred kroz sebe samo. A krajnje banalno rečeno - "blejanje" kao pojam novih naraštaja je izgubljeno vreme, što sa glasanjem ovaca nije slučaj!

Da nastavim/podsetim: voditeljka je rekla da će sahrana biti tad i tad po SRPSKOM VREMENU.

Na dan kad sam počeo da pišem ovo na jednom od kanala državog radija, prvi put sam čuo - ne kažem da ne postoji - reč TEKSTILSTVO. Ako nije za istoriju, osim za ličnu, beležim - i ako ga nema u rečnicima, ni u široj upotrebi, ovaj pojam (mi) je prihvatljiv.

Dan posle! Dan nakon onog obraćanja A. V. posle sednice Saveta za bezbednost.

Poodavno sam zaključio da se civilizacijski nivo i korak sa vremenom neke zajednice može lasno meriti davanjem imena novim naraštajima. Ali, možda još više pridevanjem nadimaka. Ne/kulturom nadimaka!

Ulazim prvi put u jedan frizeraj u naselju.

Još malo o ljudima. Prošle sam subote započeo tekst žaljenjem što, eto slučajem, ranije nisam upoznao ljude, koji su mi pomogli da zažalim i što ranije nisam znao više o arheološkom lokalitetu Timacum minus kod knjaževačkog sela Ravna.

Moji su minusi, a Minus iz naslova je Timacum minus, arheološki lokalitet iz rimskog perioda sa početka nove ere kod sela Ravna (Knjaževac).

Bio je nadomak Itake, ali ga je lažna Penelopa vratila u Troju. Troja će ovde biti istočnosrbijanski grad/ić (neće mi, valjda zameriti Dragan Jovanović koji vata Argonaute oko Donjeg Milanovca) a Niš Itaka na koju je povratak odisejski neizvestan.

Slika prva, najsvežija: Na kasi benzinske pumpe mladi čovek, a kraj njega nasmejan, otprilike sedmogodišnjak, recimo sin, a možda i brat, prima porudžbinu, otkucava račun, uredno vraća kusur kako mu je ispisao računar.

Prošle subote započeh da se iščuđavam nad zapažanjem poznatog sudije Miodraga Majića.

Ništa novo - u medijima posebno na svemoćnim televizijama, a najposebnije na javnoj TV kući mnogo veći problem je u tome šta nemaju, a ne u onom što imaju.

(Šta će tebi limuzina kad nemaš benzina?/ Da se tvoja kola na rakiju pale/ ti bi došo da poljubiš moje usne male - jedan od mnogo alkoholizirajućih "narodnjaka" sa lokalnih radija)

Kad sam više od polovine biblioteke preselio u selo, a u prestonici ostavio samo one najprobranije knjige, rekao sam - da li su me čuli - neka ih, možda će unučad da se zainteresuje šta li je to na polici, da nešto (pro)čita, ako čitanje (knjiga) kao pojam i praksa uopšte budu postojali. Jer, ima najava da će u budućnosti znanja i iskustva (kakve prirode i sadržine!?) da se elektronskim pomagalima ulivaju (a gde je ulivanje, tu je i ispiranje) direkto u mozgove.