Božidar Mandić

Oteti od onih kojima je već oteto je najkraći put do bogaćenja. Dati bogatima jer već imaju nije greh... već umnožavanje bogatstva.

Putujem samo tamo gde imam prijatelje. Tada putovanja nisu zamorna. Ne zanimaju me zgrade, trgovi i spomenici, već ljudi!

Alternativa je bauk koji se širi po korporacijama. U ovom veku nema mesta za nju jer je tako proklamovano pre tridesetak godina.

Ne radi se o kolonijama kao hegemonističkim državama tendencijama niti o kolonijalnim radnjama (recidiv prošlosti), već o likovnim kolonijama gde se okupljaju umetnici novih misli i lepota.

Svet je postao šarena rugoba. Na sve strane šljašte zabava do te mere omamljiva i neukusna da se zaboravlja na prijateljstvo i bliskost i umetnost.

Da li je ovaj svet već duhovno i duševno pao (ili propao) ili će mu to tek slediti, voleo bih da ne vidim. No, jedno je sigurno: ljut sam na mlade jer traće vreme bez ljubavi.

Evo, odigrao se petnaesti put naš, u našoj komuni, festival alternativnih pozorišnih trupa. Festival je kao i obično trajao tri dana od 26. avgusta do 28.

Kakva lepa reč iz zaborava. Pre neki dan sreo sam ljude na mom malom sporednom putu. Izašli su iz kamiona i nešto zavirivali ispod kabine i točkova.

Kakvo je ovo leto i da li ga je uopšte bilo. Nije nikakva šala, ali slobodno možemo reži da ga nije ni bilo. Barem ne onakvo kakvog ga ja pamtim.

Sve čega ima mnogo bezvredno je. Nekad je čovek bio najveća vrednost, a sad kada ga ima premnogo (više od sedam milijardi), on postaje nevažan.

Proteklu nedelju proveo sam u Belom Manastiru, kraj Osjeka, na festivalu Slama fest. U tom malom mestu još vlada mit o tome da kad se spali slama plod iduće godine biva veći. Ovo je jedanaesti put da se mladi umetnici okupljaju i od zlatnog klasja oblikuju skulpture, ispisuju poruke i ocrtavaju umetnička dela spremljena za vatru. Ovogodišnji slogan festivala bio je - Utopija!

Toplota prethodnih dana naučila nas je da živimo jednostavno. Nije bio važan ni posao ni zarada koliko neko hladno i skrovito mesto gde smo mogli da smestimo naš život.

Kada bih bio bogat, sve bih pare podelio siromašnima. Kada bih bio ironičan, pare bih delio i bogatašima pa bi ih oni ignorisali, tako bi pare ostale kod sirotana i stvorila bi se ravnoteža.

Već mi je muka od svakodnevnih vapaja: Voli sebe! Nikada ranije to nisam čuo. Ljudi su voleli prirodu, umetnost, bližnjeg... a sada, kada je sve postalo pseudorealno, voli sebe brzo se pretvara u vrhunsku sebičnost.

Ko mene razume, taj nije socijalan. Zbog toga sam jedino siguran u greške. Svoje ali i društvene, one koje koriguju umrtvljena stanja.