Božidar Mandić

Pesnik Rumi kaže da treba da oprostimo, a onda opet oprostimo. Koliko li je samo priroda puta nama oprostila, a mi se njoj nikad nismo izvinili. Rat protiv prirode ne prestaje. Štaviše, čovekova razornost raste pod sloganom: SVE SAM VEĆI GOSPODAR NA OVOJ PLANETI. Ali često to je, u stvari, prikrivena nemoć.

Moja epoha je tužna. Mnogi kažu, pa uvek je bilo ovako, ali i nikad nije bilo ovako, jer onda se čovek ne bi rađao i vreme ne bi bilo život. No, ono što je sigurno, ja živim u svom vremenu i moja epoha je moja odgovornost. Želim da je vidim i imam svoj stav. Sada je na sceni liberalni kapitalizam i svi ga se plaše. To se vidi po ukočenoj misli.

Jedino čega se stidim, to je kad drugima kažem da ne mogu ništa da im pomognem. Još gori sam kad mene neko slaže, pa ja to prenesem drugima. Tada ne znam, da li ja lažem ili istinito prenosim tuđu laž. A ipak je istinito! Sve što započne istinito, uglavnom, završi lažju. Može, naravno, i obrnuto - ali ređe.

Ja više ne vidim ljude, samo mušterije - veli mi jedan običan čovek. Kako to? - morao sam da ga pitam. Pa jednostavno, sedim po ceo dan u radnji, moram da zaradim da bih preživeo i prehranio svoju porodicu koju, uzgred, i nemam jer ih retko viđam.

Ljudi odani istini su poraženi. Zauzeti položaj lidera znači voditi računa o svima, a najmanje o sebi. U nadi sam da naši političari, sada na tronu, neće izdati epohu. Pošto živim u šumi, ponekad gledam ili slušam vesti.

Nije lako odgojiti epohu. Ruso je kazivao ni dete. Potrebno je zrelo patronatstvo, razumevanja i podrške ... Najposle vere u samog sebe. Poštovanje i poštenje. Ko poštuje stvarnost ne može da bude nepošten. Ljudi su loši roditelji čoveka, čovek je dobar roditelj ljudima.

Ponovo treba upaliti petrolejku i potražiti umne ljude spremne da kažu nešto o stvarnosti. I istini. Stvarnost stvarana od strane političara i ekonomista uvek je ista - iznad iskorištenih. Pa, valjda postoji kultura, ekologija, plemenitost... ali ne i u ovako malenim količinama koje ni margina ne može da podnese. Potrebne su nam humanije sugestije koje potiču iz hrabrosti.

Opasnost ne preti tamo gde je odron, već gde je mirna površina nedešavanja. Na samoj ivici bezdana nešto u čoveku se trgne i on ne želi da sleti u provaliju. Kad čovek istroši nečovečnost, spontano i istorijski, pojavi se čovečnost.

Sve više sumnjam da je uvek bilo ovako. Takav stav je čista trgovina. Treba što više dobiti na vremenu i opravdati prevare. Oslanjajući se na prethodna vremena, s lakoćom zatrpavamo sadašnje stanje. Lakše je biti ćorav pred erozijom nego se suprotstaviti stvarnosti.

Drevna mudrost veli - služi vrlina koja će te posle uništiti. Ali, slično može biti i sa grehom. Kada im služimo - spaseni smo. Zašto je sve tako nedokučivo pita se i Milivoje Mlađenović u predstavi "Rable, vrline, greh" u izvedbi Šabačkog pozorišta sa gostovanjem u Narodnom pozorištu u Beogradu. Izgleda da što više grešimo sve više budemo nagrađeni.

Naslovljena ideja samo je naznaka, više je reč o potrazi za slobodom koje nema ni u jednom vremenu. Pitam se da li je uvek bilo ovako, ili nikad nije bilo ovako. Oba stava su podjednako tačna, ali zlo sa kojim ja živim moja je odgovornost. Najveći protivnik zla je sloboda. Kravlja balega za mene je uzor jer njen materijal pada bez ikakvih uslovnosti. Tako sloboda respektuje zakonomernost i negira zakone.

Sve veliko izaziva suprotno od sopstvene ubeđenosti. Nekada, u vreme totalitarnih sistema, disidenti su davali otpor. Mnogi misle da je komunizam urušen zbog snage američkog imperijalizma, ali nije. Komunizam su urušili pojedinačni protivnici, oni čija je reč kritički, lagano urušavala divnu ideju sa pseudo realizacijom. Sada je slično.

Pola veka unazad ceo svet bio je opsednut hipnozom totalitarizma. Mislim da je taj termin izmislila Hana Arent. U to vreme, ne treba ni da nabrajam, množilo se diktatorskih imena tako da smo ih lako uočavali i pamtili. Šta se sada dešava? Nema diktatora, a ima diktature.

Ima duha, ima i materije u ovom svetu, ali nema duše. Duša je čovekova odgovornost, a materija i duh su samostalni. Zbog toga je Jung kazivao da će u dvadeset prvom veku najveći problem biti - duša! Doduše, Jung je zaspao na vreme i nije sebi dozvolio da bude svedok svojih proročanstava. Duše nema kao što nema ni vode po zabitim mestima. Ponajviše je ima u kanalizaciji. Zagađena i zaprljana, ona odnosi prljavštinu sveta kroz betonske cevi u reku. A život je, rekao je dalaj-lama, reka.

Pravu sliku čoveka mogli bismo skenirati tek onda kada bi sam čovek priznao svoje namere, a ne da se krije iza njih. I sad se pitam zbog čega čovek izbegava lepotu, slobodu, stvaranje samo zato da bi bio običan rob postojanja ili običan rob ispoljavanja moći nad drugim. Čini se jednostavnim, ali te dve klase kao da su povezane neraskidivošću sadizma i mazohizma. Biti iznad drugog strast je kojoj je teško odoleti, ali sličan zahtev nalazi se i u ovisnosti onih koji su ispod i neprestano žele da budu podređeni.