Božidar Mandić

Kakva igra reči i kakva tačnost obeležavanja mape duše čije stanje postaje sve zagađenije i sve više bez optimizma! Takav svet je u zastoju, a rečinfarmacija zabeležio sam, pre svega, po zvučnoj vibraciji. Težim onome što zazvuči kao vokal. To je pozicija. Proza više iziskuje vizuelni tlocrt teksta, čak određen grafičkim prikazima tačke i zaraze.

I ovoga puta imao sam tremu. Dvanaesti put pomislio sam da festival neće uspeti i da ću sve upropastiti. Nije to moja nikakva mantra niti bajanje, nego obzir prema realizaciji. Skepsa prema sebi i vera u druge začarani su krug koji potpomaže da umetničko delo bude dostojanstveno.

Što čovečanstvo više pije, sve je treznije. Ali nije i trezveno. Alkohol potvrđuje tezu da je težnja čoveka prema bogu neizmerna. Margaret Dira je govorila: pijem da bih dosegla boga. Nema mesta gde ne susrećem čovekovu nostalgiju za opijatima. Teško je prevesti reč sreća na druge jezike. Svako ima svoju lingvističku tragediju i zato sebično čuva znanja o sreći makar bila u najmanjim količinama.

Kad sam se doselio u prirodu pre trideset sedam godina, prvo što je moja komuna učinila bilo je da postavimo jedan hrastov stub na vrhu brda iznad kuće. Tada nisam znao da svako pleme poseduje takav stub i da ga, po Elijadeu, nazivaju - Axiss mundi. Osa sveta. Mesto oko koga se okupljaju primitivni ljudi i meditativno bogati svet. Oko njega plešu i preko njega šalju osećaje prirodi, prijateljima i celoj planeti (zajedno sa ljudima).

Jedino što je na ovom svetu zagarantovano jeste - trajanje tragedije. Permakultura cveta, kao i čovekovo nesnalaženje. Iz toga je nikao novi pokret njuejdža, filozofija bašte koja bi trebala da živi na principima semena.

Leto cvrči u šumi. Posla uvek ima za budalu i onog ko poštuje motiku. Nisam ja toliko protiv moderne tehnologije, koliko sam da ne izgubimo brzo kontakt sa starim tehnologijama: motika, ašov, lopata, grabulje... Veliki sam fan motike jer ona pogrbljuje leđa i čini nas poniznim, ali ne i poniženim. Rada u bašti je premnogo.

Pre dva vikenda posetila me je prijateljica Nena Milenković, profesorka psihologije na Novosadskom univerzitetu, sa desetak prijateljica čiju lepotu nije bilo teško registrovati. Kod mene su u kući, raspoložene da dva dana provedemo u prijatnoj komunikaciji i druženju koje nudi nove, obnovljene tendencije poženstvenjenja, počovečenja i pokomuničenja ... Čovek iskonski teži da bude biće poštenja (prema sebi, a zatim prema drugim) i osmeha. Treba u ovom besmislenom svetu, ipak, pronaći smisao. Nena je, inače, moja prijateljica preko dve decenije. Kad želim da je opišem, učinim to u dve rečenice. Kad se sa njom dogovorim da se vidim za tri meseca u dvanaest i petnaest minuta, na toj i toj lokaciji, više ne treba da se čujemo telefonom, ili naknadno dogovaramo. Sa njom je dogovor - prijateljstvo.

Vodeni aplauz iz otvorenog neba, iznenađenje - barem se tako čini - koje naglo afirmiše promenu. To je leto. Znak sunca koje nas kroji po svojim razmerama adaptacije. Promene su, voleo bih sada da pitam Kralja majmuna, i negativne.

Mladi koji negiraju reciklažnu i industrijsku psihologiju već su starci. Žao mi je kad prepoznam mlade devojke i mladiće - parodičnog izgleda - kako liče jedni na druge. Kao lutke (ali ovoga puta crnke) barbike i nemoćne muškarce sa imitantnim porukama. Izgubila se ličnost, a zavladala je bezličnost. Ali čovek se nije promenio u osnovi. Nekada su brkovi krasili ličnosti diktatorskih režima, a sada diktati stižu iz masovnog stvaralaštva depersonalizacije.

Tamo gde nema solidarnosti, to tamo ni ne postoji. Danas se suočavamo sa epohom u kojoj podeljene ličnosti leče šizofreniju. U letnjim danima apoteke su pune pacijenata sa prehladnim sindromom. A opet niko se ne pita kakvo je ovo doba. Možda loše kao uvek, a možda posebno kao uvek. Tvrdim da je zlo toliko naraslo da je uvek bilo ovako. Nonsens bolje uviđa nego utilitarni koncept. Beg od eskapizma postao je potrebniji od samog bega od stvarnosti. Povremeno iskaču pozitivni primeri, odupirući se zaostalim idejama napretka da je svet sazdan samo od materijalnih dokaza. Ili se odlučujemo za nebesno ili besno. Napuštena je jednostavnost, ali nije se pojavila lakoća.

Prvi sastanak državnih organa Srbije sa Evropskom komisijom posvećen tehničkim pripremama za početak pregovora o pristupanju biće održan 18. jula, izjavio je direktor vladine Kancelarije za evropske integracije Milan Pajević.

Tamo gde nema solidarnosti, to tamo ni ne postoji. Danas se suočavamo sa epohom u kojoj podeljene ličnosti leče šizofreniju. U letnjim danima apoteke su pune pacijenata sa prehladnim sindromom. A opet niko se ne pita kakvo je ovo doba. Možda loše kao uvek, a možda posebno kao uvek. Tvrdim da je zlo toliko naraslo da je uvek bilo ovako.

Bonito Oliva je stvorio i uništio siromašnu umetnost (arte poveru) koja je krajem šesdesetih ispoljila bunt protiv buržoaske umetnosti i otvorila dokaze novih estatskih mogućnosti. I sa malo para mogu se načiniti odgovorna umetnička dela. Šta se sad, uopšte, može desiti na planu uzbuđenja kad je mnogo mladih umetnika namamljeno samo na vrednost novca, pa čak u njemu vidi predlog za snabdevanje dara i talenta. Nikad nisam pripadao partijskoj, nacionalnoj ili lobističkoj potpori u stvaranju, zbog toga su i mene i moje prijatelje (u svim režimima od tita pa do danas) mimoilazile milosti fondova koji su stvarani ideološki ili od poreza građana. Zanimala me je umetnost posvećenja. Ali takav stav uvek pripada grupaciji nestimulisanih, neprimećenih i odstranjenih. Šopenhauer je kazivao: Ignorisanih!

Veliki deo svog života posvetio sam susretima sa ljudima i tako školovao sopstveni razvoj. Pamtim bez pameti Pavića, Kerostamija, Barbu, Selimovića... Nisam težio koincidenciju poznatosti, već preuzimanju znanja od ljudi koji su se napatili. Danas je drugačije. Ekranom možeš začas svugde i prema svakom, ali od te lakoće nastalo je isključivo promovisanje sebe i negiranje postojanja drugog. Enormno se povećava masa egocentrizma.

Ne verujem u ravnotežu ni u jutarnjim satima dok sam još mamuran i neprobuđen. Retko ko može i da me ubedi da postoji pravednost u odnosu na nepravednost sveta. Verujem samo u protivtežu i žrtveni napor da se izbalansira nagnutost na jednu stranu. Izdržljivost jednog čoveka odražava život i postojanje. Teorija održljivosti je nepostojana sve dok ne zazvižde ptice. Čovek se i nadalje pravi lud, a proždrljivost se ne smanjuje.