Božidar Mandić

Ne može čovek baš lako da poveruje da na ovom svetu sve spontano teče, kad nepravda savršeno funkcioniše.

Zapisane su mnoge mudrosti, religijski tekstovi, još se održavaju usmeni udžbenici, ali čovek se ipak najdraže drži samo ovog sveta. I tu mu je najneprijatnije.

Čovek je odleteo daleko u kosmos ali je zapustio sebe. Nije mu više uopšte važno da li se zemlja vrti oko Sunca ili Sunce oko zemlje, nego mu je važno da nekog iskoristi. Korist postaje višestruka a deponije se umnožavaju.

Najgore što može da vam se desi je smeh. Prvo, svi će vam zameriti i drugo, ostaćete sami. Podsmevaće vam se, čak uvrediti jer smatraju da ih smejanjem vređate, a onda odmah uzvratiti udarac. Maja Vukša Dobrila uči ljude da se smeju. Mada ova joga disciplina dolazi sa Istoka, više je potrebna zapadnom i zaposlenom čoveku.

Mada su retki u ovoj eri "izrazitog napretka", oni su nam veoma potrebni. Nisu ni višak niti suvišak kao što je to, sartrovski rečeno, demonstrirao čovek. Stara floskula da je čovek jedina greška prirode sve više postaje materijalni dokaz. Štaviše, i sam čovek se potrudio da to dokaže.

Ko danas razmišlja o politici pripada arhajskoj jasnoći impotencije. Lepše rečeno, podarena nam je nemoć. Ne možeš ništa da učiniš (ili odlučiš) sem da odabereš vlast koja će ta izrabljivati. Kultno pitanje našeg vremena je civilizacija, a ne politika.

ada nisam pristalica naslovne reči, ponekad njeno značenje spasava. Živimo u svetu koji razvija komunikaciju i komunikaciona sredstva a ne znamo da korespondiramo. Ovaj svet ne brine o povezanosti, već lančanoj eksploataciji drugih, a to nikako ne bi trebalo prihvatiti. Mnogo je prevara. Čovekom, svetom i životom briljira manipulacija. Savremena civilizacija čini sve da ne bude ljubavi. Zavladala je neplanska zbrkanost. Niko nikom više ne veruje. Niko ne odgovara za ono što ne ispuni.

Pitam se kako naučnici još nisu otkrili ko je do te mere zagadio čoveka da on sve više liči na zgusnutu, prljavu magmu. Kada bi ikonopisci želeli da ga naslikaju, čovekov oreol ne bi bio svetao, već taman. Zato je jedno veliko pitanje koliko još u čoveku ima zagađenja jer ono enormno raste. Kapitalno raste uništavanje nevinih pejzaža i detinjstva sveta.

Dani koji nas očekuju, mislim na trajnu budućnost, nisu baš pod velom ružičastih očekivanja. Stalno nešto očekujemo, a ono ne dolazi. Ali, budimo iskreni - ni ne hodimo ka tome. Zar Godo nije iščekivan sve dok apsurd nije zavladao i pretvorio se u večnost. Ali, lično mislim, da očekivati nešto od samog sebe nije uzaludnost, već investicija u drugog. A zatim i ostvarenje za Sveopšte. Spas stiže makar i načas.

Nova promena sveta zvaće se - UMEM DA PLAČEM. Očvrslo društvo u interesnom korpusu jedino želi da čelično (po uzoru na jednog Čeličnog) i snažno čini dela protiv drugog. U tom pravcu ekonomija je napravila pravi prodor. Rabeći jedan drugog ni ne primećuje se da postajemo ekonomski rabovi. Propada se, ali ponosno.

Kad ne znam šta da radim, ja mislim! Mogao bih slično reći i za pisanje. Ja pišem o prirodi. Zašto? Zato jer je ona stalno u mom oku. I da je neke nezaustavljive sreće, beležio bih samo pastoralne prizore. Veličao bih prirodu jer u njoj nema patetike. Ima patetike u čovi koji je posmatra i razmišlja kako da je iskoristi. U njoj još, zasad, nema podvale. Još značajnije što prirodu krasi je njena zelena nepolitičnost. Priroda je božiji izum… i nenametljivo trpi čovekov zulum.

Još je Andre Gliksman u svojoj knjizi "Glupost" najavio dolazak doba u polutonovima. Bilo je to krajem šezdesetih, a sada se ta muzička partitura još više zgusnula. Ne razlikuje se svetlost od tame, istina od laži, čovek od predmeta. Sve se pomešalo, a ništa ujedinilo. Trend propadanja raste samo zato jer je čovek sklon porobljavanju. Haos je veliki biznis. U sfumatu se ne prepoznaje lik onoga koji te vara. Politika je nametnula floskulu da je ona sve. Da se, na primer, bez nje ne može, da se preko nje stiče ugled, da čak ni umetnici ne mogu bez nje... I to je u velikoj meri istina. Ali, to nije politika, već pragmatizam ili politizacija. Uvučeni smo u vrtlog bezetičnog delovanja koji se, sada, predstavlja kao važnost političkog delovanja. Ona se, čak, tretira kao intelektualna angažovanost.

Novac u količinama više nego što nam je potreban je suvišan. To je mrtav novac. To je deo štancovane hartije koja prevazilazi potrebnost. Jedna moja prijateljica često citira Vintgenštajna: Ne prenatrpavajte se! Ali, kao da taj višak novca služi samo zato da ga ne bismo drugima priuštili. Jer dok je siromaha biće i bogatuna. Rastu novčanice ali rastu i problemi sa njima. Nema nedelje da sa nekim ne dođem u knflikt zbog novca. To je već postala notorna priča. Čim pomenem da se može živeti bez njega ili sa manje zavisnosti od njega, odmah skoče na mene kao da bi se momentalno prebili. Kao što su nekad branili ideologiju ili kult ličnosti, sada se brani novac. Možda se o njemu samo toliko i priča jer ga ima, a on ne znači ništa. Njegove odštampane cifre ne mogu da zamene ljubav, pažljivost, prijateljstvo...

Nekad smo se divili reči proplanak! Odlazili smo u netaknute delove grada i provodili vikende. Imali smo vremena. Prigradski krajolici su nam priuštavali odmor i veselost. Nismo žurili ka paklu, uspeh i nije bio toliko važan. Podrazumevalo se da je vidik ispred nas lep. To nije ništa koštalo, ali ni mi nismo u njemu videli zaradu. Rasterećenost je davala smisao života. A danas?

Kad dođem u grad, obično trčim kako bih mogao sve da postignem. Jurim po redakcijama i pokušavam da nekog urednika ubedim da mi objavi tekst, skačem do stanova svojih prijatelja da ne bismo zaboravili da se družimo i da u čoveku još ima čovečnosti. To nazivam "ekstrovertna komuna". Nastojim da vreme posvetim svom bližnjem. Pre neki dan uobičajeno sam šprintao. Najednom na raskršću Vasine i Francuske sačekao me je semafor: crveno!