Božidar Mandić

Sad svako ima stranicu na fejs-buku. Stopiram, a retko koji šofer mi ne kaže - možeš me naći na toj i to fejs-buk adresi. Klimnem glavom, naravno zbog ljubaznosti, ali ništa ne razumem. Hvale se, a i ne pomišljaju da su ušli u dosije sveopšte kontrole.

U slabosti ne težiti sili veliki je znak sačuvane izdržljivosti. Najveća je snaga moći učiniti za drugog. Volja za slabost nije "ružno pače" volje za moći, nego istorijska obrnutost od onoga što čovek misli (ili još bolje ne misli) kako bi se stalo na pravi put.

To što nestaju šume čoveka ne treba da brine, čoveka treba da brine to što će on verovatno uskoro nestati. Budućnost, izgleda, ne predviđa da i čovek bude njena činjenica. Kao da se sve urotilo protiv čoveka, koji mene još uvek zanima, jer čovek ne haje ni za koga.

Ubrzalo se vreme, traume ne kasne. Možda čovek žuri jer želi da što pre sazna šta je to smrt. Gradska sredina pretvorila se u "žurbani" model stešnjenih mogućnosti. Zacementirana realnost puca po šavovima, ali čovek ne želi više da zakrpi svoju auru. On oseća da je naš usud zapečaćen ekonomsko dogmatskim datostima. Vojislav Despotov se pitao: da nismo mi možda nastali od ljudskog roda?! I da je to naša sudbina!

Lep naslov, a loši uslovi. Shvatio sam da istorija nije nikakva učiteljica jer nas nije ničemu naučila. Od robovlasničkog doba, feudalnog, kapitalističkog, kompjuterskog... posledice su uvek iste - nekog moraš poniziti da bi bio na vlasti. Tako će biti i u demokratiji i komunizmu. Strast za vladanjem masom je najslađi kolač koji se kusa. Nezamenljiv, neoboriv, neistrošen...

Mladi mene više vole nego ja njih, ali ja više njih poštujem nego oni mene. Eto, na istom smo! Naravno da šala ima uvek opravdanja čak i kad sledi aluzije suprotnosti. Moj dom mali je centar za razumevanje mladih.

Retko ćete danas sresti čoveka a da se ne žali na premorenost. Rečeno je - ništa suvišno - u starim grčkim mudrostima, ali čovek ne sluša glasove iz starine. Naprotiv, on želi sve da pokupi za sebe ne računajući da će to "sve" biti i u vidu teških posledica.

Lagano izlazimo iz "strašnog suda" letnjih toplota, možda će najzad proraditi čovekova misao. Retko koga ne sretnem a da mi se ne ispovedi - iscrpljen sam. Da li se lagano troši slika biblijske mudrosti da ono što činimo nebu, vraća nam se umnoženo... U svakom slučaju, svedoci smo uličnih i kućnih ispovedaonica, teško je naći sreću u eri industrijske psine čiji je jedan jedini cilj - što više zaraditi. Paradoks šljaka neviđenim razmerama: onaj koji radi nema. Ima samo onaj koji otima. Ali, onaj koji otima od drugih u istom trenutku otima i od sebe. Paradoks nad paradoksima: nije dobro ni iscrpljenima ni iscrpljivačima! Korupcija i pohlepa, izgleda, najlakše se konzumiraju.

Kakav je ovo svet kad te tek tuđa nesreća spasava. Osećaš se dobro kad vidiš da drugi propada. Evo, gledam iz godine u godinu (pošto pripadam individualnoj revoluciji promatranja) kako paradajz gubi svojstva koja smo nekad poznavali. Sve je neukusniji.

Ne znam ni sam koliko puta sam kivno pisao protiv narastajućeg zagađenja, protiv smoga, buke i ambijenta naše lepe domovine prekrivenog plastičnim otpacima i nemarom. Kultura prljavštine naše je carstvo. Kakav je to čovek i kakvi smo mi to ljudi, pitam se, kad nam ne smetaju deponije u oku, kad ne hajemo za krajolicima koji nas mogu obgrliti smislom i zadovoljstvom. U svetu, gde sve liči na industrijski logor, radost i sreća se više i ne pominju. Do sada je čovek bio suvišan, a sada nestaju i ova dva atributa koji bi nas, barem malo, mogli osvežiti u sveopštosti izgubljenog čoveka i sveta. Stvarati, očistiti, ne zagaditi, urediti.... mogli bi biti predlozi izlaska iz lavirinta ovog bolesnog veka. Bunim se, makar individualnim pobunama, protiv umnožavanja smeća kraj puteva, po proplancima ili po ulicama, dvorištima, trgovima... Smeće ... smeće ... smeće ... koje jedino živi i napreduje.

Kad jedna ideja dugo traje treba joj se posvetiti s pažnjom i prijatnošću kako se ne bi pretočila u rutinu. Tako je prošlog vikenda održan četrnaesti "ŠUMES" s naporom i entuzijazmom. U njemu je ugrađena početna zamisao da se okupljamo u šumi i realizujemo alternativne pozorišne predstave s uverenjem da se može tragati za lepotom i da ima smisla ulagati u umetnost. Umetnici nikad ne žive od umetnosti, već za nju. Tako je ovogodišnji moto festivala bio - UMETIK NE SME DA SE ODREKNE UMETNOSTI.

Tamo gde je čovek iščezao priroda je tužna, tamo gde se priroda uništava čovek tone u izgubljenost i neurotički zalet ka ludilu. Živimo u buri apokaliptične beščovečnosti. Ali, bura je nekad značila da se možemo i osvežiti u njenim talasima, sada je ona sila koja nas baca u neizvesnost. Zalutali smo jer nemamo instinkt za zelenilo i preporod. Svest vapi za preobražajem ali se čovek pravi nevin.

Grad prepun benzina i betona tek u kasnim satima progovori o svojoj nemoći. Isparenja toplotnih udara kao da se svete po mraku da čovek ništa ne bi saznao. Savremeni čovek urbane zavisnosti ni ne zna da postoji svežina, samostalnost vazduha i tišina koje ispoljava priroda prema čoveku. Šume, potoci, hladovi... svi potpomažu da se čovek skrije od besnila koju donose sunčevi zraci.

Sve opravdane činjenice brzo nas demantuju čim poverujemo u njih. Ovo je vreme brzih promena, brzina nam ne dozvoljava da budemo u pravu. Ona se povećava a prostor sužava. Ideje su pritisnuta sa dva vodenička kamena koja melju ljude.

U vreme ovolikih sparina niko ne može da bude ravnodušan. Šta se ovo dešava sa klimom i kako čovek još nikako ne shvata da je on uzročnik (globalističkim ambicijama) pomračenju sveopšte harmonije. Zbog toga, gde god se zateknemo, prijaju nam rashlađena načela.