Božidar Mandić

Treba primetiti ali ne i pristati na ovakav svet u kome leto ne zaboravlja na zimu. Klima se menja a mi, ljudi, doživljavamo udarce dostojne onoga šta mi činimo prirodi i kosmosu. Kad se krene od nemogućnosti, pojavi se nemoguće - žar čudastvenih sledova kojima se i sami iznenadimo. Naopako dobro vidi naopačke. I tako se ostvaruje ravnoteža između normalno - nenormalnog - normalnog. Izvrnuta slika bolje sagledava prirodnu suštinu.

Već na polovini ovog meseca konstatujem da je juli prošao. Opažaj da se sve ubrzalo postaje sve relevantniji. Ubrzava se motorika naše psihe, a prostor planete se smanjuje. Možda je to iluzija, ali meni se čini, primitivnim okom, da se i pejzaži smanjuju.

Danas ko nema problema taj nije normalan. Nerešivost ogromnih dimenzija stremi ka čoveku. Ćorsokaci rastu, pa ne možemo da mrdnemo glavom, ili pisnemo. Jedino nenormalni nemaju strah od "nesnađa" (nesnalaženje u beznađu) i "neznanja" (nedostatak znanja o izlazu iz kriza). Rembo je lutao po paklu da bi na zemlju spustio znanja o rastrojstvu, sada je pakao naš najomiljeniji gost. Nema čovečnosti u čoveku. Pored toga što je zaboravio na duhovnost i prirodu, čovek je razvio ostrašćenu osobinu da drugome napakosti. Izgleda da se danas o tome zasniva savremena država. Ne briga, nego samo iskorištavanje ljudi, postao je zakon sveopšteg rasta birokratije i institucionalne moći. Osnovni problem sveta je umnoženost. Čovek je zarobljen kontrolama i nametima koje ne može da stigne i reši. Trči, ali to je tapkanje u mestu.

Kada bih ponovo morao da se rodim, proživeo bih svoj život na isti način na koji sam ga proživeo. To nije samo ispovest, nego odgovornost prema sopstvenom snu i vizijama.

Opis ovog meseca mogao bi se sažeti samo u jednoj rečenici - džungla! Naravno da se ne radi o pravoj neprohodnosti kroz zarasle prašume i trave, već o nadiranju zelenila pod uticajem kiša i kosmičke karme. Za sada je sve u dobrom skladu. Jedini je problem što je rada premnogo. Već nekoliko decenija i sam sam svedok majsko-junskih napora da se uobliči i estatizuje prostor.

Kada se demontira nered, nastaje harmonija. Sada se nered toliko namnožio da ga je teže dekonstruisati nego konstruisati. Kada dete dobije savršenu tehničku igračku, ono momentalno ima želju da je rasklopi.

Računi postaju deo obračuna sa čovekom i životom. Jer čovek se više i ne pita - ko sam ja u ovom svetu! - u kojem se sve uzima, a malo dobija. Drugi puno oduzimaju, a malo izdvajaju. Nastalo je veliko ćutanje, zbog čega će vrlo brzo stići račun za sopstvenu dušu. Računi postaju mora savremenih tendencija. Velike cifre nas ismejavaju.

Teško je ne razmišljati o epohi u kojoj živimo a da ne sagledamo teške posledice nerazmišljanja. Čovek nije homo sapiens, već sluga obesmišljene upotrebe glave (ili mozga). Čovek je statua kojoj se ništa ne može zameriti, sem da bi mogao početi da razvija misao - to znači, da misli. Bio bi to najveći kapital za samog čoveka i čovečanstvo. Naime, čovek ne želi da sagleda poraze koji se već sada negativno odražavaju po planetu i ljudsku psihu, klimu i sveopšte stradanje. To nisu više samo pesnički simboli, nego faktički ukazatelji. Mučnina je počela da traži muku jer joj prija. I to je novi princip omamljene masovnosti. Trčimo ka onome od čega ćemo stradati.

Nijednog trenutka nisam pomislio da naslovna reč nema veze sa reči "pobuna", ali "pobuda" zvuči nežnije i angažovanije u vremenu kad znamo da ni revolucija ni evolucija ne čine ništa dobro za čoveka. I, kako sa ovog sveta nestaje lepota, raste čovekova neodgovornost da bilo šta učini ili preduzme u tom smeru. Zbog toga neprekidno ratujem sa mladima jer stare prebrzo.

U svim protivrečnostima koje nam nudi savremeni svet dete je najsamostalnije. Ali to niko ne voli da čuje jer ga ono nagoni na razmišljanje i neodrastanje. Zadržati početni smisao težak je posao, teži nego biti rob biznisa i zaposlenosti. Ljudi danas u velikoj meri po ceo dan rade samo da ne bi morali da se posvete deci.

Danas u Srbiji ako želiš da učiniš bilo šta u kulturi mora da pripadaš ili nacionalnom ili evropskom frontu, ili partijskom ili lobijima... ili da radiš kao konj. Iz takvih situacija proistekao je termin - "konjizam".

Kada me pitaju "kako si?", uobičajeno odgovaram - "propadam nabolje". Ne želeći da lažem, u ovoj rečenici našao sam bar trunčicu istine za celokupno stanje koje je zahvatilo čoveka i svet.

Često razmišljam da li sam ja ekolog, aktivista zaštite čovekove sredine ili angažovani divljak koji se bori za neki humaniji svet. Ali izgleda da nisam ništa od toga. Ja sam, očigledno je, povratnik prirodi jer sam u njoj prepoznao revoluciju koja menja svet bez nasilja. Sada je priroda u svom prvom pevanju nevinosti.

Mnogi korifeji kulturnih proroštava i civilizacijskih predviđanja da se sada dignu iz mrtvih, mislim, vrlo brzo bi se vratili u grob. Ono što bi videli i zatekli ne bi ih učinilo zadovoljnim. Zašto su se mnoga otkrića izopačila i samo potvrdila sklonost čoveka da sve upropasti? Kuda ide ovaj svet? Anticipacije vrlo brzo ostare i nastave da tumaraju po skladištima ustaljenih modela. Jedan od takvih primeraka sigurno bi bio i Maršal Makluan. Njegova teorija da će svet postati "globalno selo" i da će mediji svesti svet na blizinu i informatičku prijatnost, nažalost, nije se ostvarila. Informacije su toliko obuzete konglomerizmom da je izgubljena mera čovekovih potreba. A sam čovek postao je stvar svih otimanja. Ljubavi je sve manje, a mržnje sve više. Nakotile su se poruke od kojih niko više ništa ne primeti. Ne vidi se drvo od šume. Zavladala je površnost udružena sa brzinom. Makluan je spoznao hladni medij, a u međuvremenu čovek je postao hladno biće.

Mnogi umetnici brinuli su o svojim prethodnicima, idolima ili autoritativnim žrtvama stvaranja. Trifo je pisao o Hičkoku, Venders je asistirao Antonioniju, Kundera često veličao Brandesa... Kod nas nije baš česta praksa brižljivosti prema onima koje je istorija skrajnula.