Božidar Mandić

Već davno sam želeo da napišem tekst o novoj ženskoj modi brijanja polnih organa. Taj tekst trebalo je da naslovim "Obrijane žene", naravno, sa pomalo šaljivom i ironičnom asocijacijom. U svakom slučaju, kritika žene koje kroz glagol "brijati" nastavljaju identifikaciju sa muškim svetom, podleže preispitivanju savremenog sveta i čoveka.

Danas kad težiš normalnom, društvo odmah na tebe baci prokletstvo. Moderne magije i dalje su u opticaju. Ovaj svet se, zaista, ništa ne menja - socijalni vudu nastavlja svoju misiju. Pronalaze se novi oblici anatema kako bi nehumanost trajala. Nocebo je zamenio placebo. I zato se nameće veliko pitanje epohi: Kako biti srećan u nesrećnom društvu? Dovoljno je, možda, pamtiti da se srećan može biti. To je klica koju treba zalivati. Sreća nije obaveza društva, nego spoznaja sopstvenog puta. Može se reći, pravi putnik je onaj koji hodi tamo gde nema puta. Bolji život i bolja stvarnost je ono što treba tražiti.

Uvek je kultura bila uzvišeni ponos društva. U robovlasničkom društvu, u feudalizmu, u kapitalizmu, komunizmu... Danas smo svedoci strašne degradacije kulture. Ona postaje smog viđenog u kome se ništa ne vidi. Potrošačko društvo neće da je kupi, već samo da proda. No, još strašnija pojava za kulturu je pojava "nekulture u kulturi". Unutar same kulture pojavilo se poniženje. Započeo je rat jednih protiv drugih na najbeskrupulozniji način. Uništi prvog do sebe da bi ti uspeo. Kultura sama izdaje kulturu. Kulturu treba odbraniti. Umetnici ne treba da se plaše stvaranja.

Njegova muzika liči na njega. On je uspeo da na našim prostorima prenese irski temperament koji je sličan našem. Interpretacije Ace Seltika za vreme koncerta stvaraju iluziju da je on potpuno njihov. Jedan profesor čikaškog univerziteta je rekao da je njegov akcenat iz severnog dela Dablina. Sigurno bi na to bili ponosni i Džoja i Beket.

Kraj mora doći kad-tad svim pojavama i sigurnostima. Održavanje veštačkog sistema sveta više se ne isplati. Histerija je oblik nezadovoljstva, često sa nepoznatim razlozima. Mene ne zanima medicinska pojava ove loše ljudske osobine, već koliko ona uzbuđuje ljude.

Pre nekoliko decenija spajati ove dve stvari bio bi nonsens. Ljudi su bili prirodno hrabri i radosni. Radost je stvarala hrabrost, a hrabrost nije dozvoljavala da se oduzme radost. Obavezno, tu, umešala bi se i sreća. Ili, još bolje rečeno, put ka sreći. Nije na odmet napomenuti da danas ljudi nemaju potrebu da pomenu potpunost.

Onaj koji bude rešio šta je starije - jaje ili kokoška, znaće i otkud strah u vremenu kada slobode ima više nego ikad. Ne mislim da je to samo posledica raznoraznih presija, ne mislim ni da je privatno vlasništvo oduzelo hrabrost čoveku, mislim da je u pitanju veštačko stanje ljudske duše koja nije više sposobna da primećuje. Čovek je pomešao sličice u mozaiku. On vidi više golo, nego obučeno, ali teži pornografiji koja je kontaminirala njegovo poreklo. Laž se pretvorila u šarenilo, vatromet nije više termin ratnih operacija, već splet zabava u kojoj je odnos sa metafizikom zaboravljen. Prakticizam oduzima čoveku sposobnost da razlučuje. Misao je blokirana. U čoveka je ušao zort. On beži od istine i zbog toga je u njega ušao strah. Ali, veli Ernest Bloh, istinu treba negovati.

Atomske emocije su stalno u akcidentu. To je prava eksplozija uspona i padova, ljubaznosti i mržnje. Atomske emocije jedu obične dimenzije duše. Ali čovek je poželeo da sve poseduje u ogromnim količinama, jedini mu je cilj dostići predimenzioniranu beskonačnost. Takav, susreće se sa oblicima u kojima nema odgovora. Nema ni pitanja jer je pregraničenje odvelo čoveka i vreme do umiranja. U čoveku su ubojita osećanja koja on više ne može da kontroliše. Jer, napunjena puška kad-tad mora da opali!

Odnos sa ženom je rat rečima. Ali ne samo rečima, nego i pojmovima i poimanjima. Izeđu polova je veliki jaz. Savremeni trendovi podigli su nesporazume i konflikte na još veću uzvišenost muško-ženskog rata. Žene postaju ratoborne kako bi mogle da dočaraju draž emancipacije i vekovne vladavine u intimi. O tome se veoma malo govori.

Kad sam došao u prirodu da živim, namerno nisam želeo nikakav komfor, već tvrdi enterijer. Prve dve godine deca, žena i ja smo spavali na patosu. Nismo imali stakla na prozorima, pa smo stavili kartone da bismo se privremeno zaštitili. Prvo što je bilo kad bismo ustali, bilo je da deci skinemo navejani sneg preko glave. Divljina nam je davala znak da ostanemo jer je prepuna aktivne vitalnosti. Kroz dve godine napravili smo krevet od drveta i jednu stolicu. Ko god bi došao u goste mi bismo ga stimulisali da nešto primeti, ali niko ništa nije primećivao. Onda bismo mi reagovali sa oduševljenjem: Pogledajte stolicu i krevete od grabovih oblica! Tvrda stvarnost morala se ostvariti na tvrdim predmetima. Kada sediš na drvenoj stolici od dasaka, nemoguće je biti nebudan. Ona te tera da se na njoj ne zadržavaš dugo jer želi da tvoj duh protiče. Ne baš ugodni nameštaj davao je živahnost našoj realnosti, ali i snu. Tako sam lagano postajao monah običnog i jednostavnog života.

Fisija je reč koja je u najvećoj meri opteretila prethodni vek i ovom veku prenela nasledstvo velike razornosti. Stvorena je simpatija prema naučnoj grani koja je pocepala celinu. Iz malog atoma čovek je poželeo da otme ogromnu energiju. Atom se, naravno, povremeno pobuni, akcidenti koji se dešavaju opominju nas da onaj ko razara i sam će biti razoren.

Nije reč o zabuni, nego namerno osmišljenoj konspiraciji u potrazi za novim značenjima reči po zvuku. Pomadnost - Pomodnost postaje trend skrivanja lica, ali ne samo to… Iza njega se skrivaju identiteti, namere, ponašanje.

Bez obzira što sam doček Nove godine uvek bude događaj prepun konvencija, on uvek, pomalo, uliva nadu da će se nešto novo desiti. Očekujemo nova rađanja, ideje i susrete. Ponekad pomislimo da će neka viša sila sve to urediti i nadoknaditi naše inertnosti i lenjosti da sami pokrenemo novu stvarnost.

Ako danas primeniš nečovečnost, potrebno je samo da je sakrijete iza egocentrizma i sve ti je dozvoljeno. Nije ti sve od koristi, ali sve ti je od opravdanosti. Jer, kad sad, kako kažu, voliš sebe uspeh ti je zagarantovan.

Proteklih dana više sam putovao zbog pozorišne predstave "Stid", pa sam nedopustivo bio odsutan iz kuće. Dobro, narasta u meni potreba za rezimiranjem sopstvene umetnosti, želim što više da igram svoje, želim da ispišem tekstove iz sebe, okačim eksponate po zidovima galerije jer ja sam u šumu i došao iz umetnosti. Sada je, eto, red da malo šumske filozofije donesem u grad. Gde god gostujemo, domaćini su ljubazni, ali se u meni pojavi nostalgija da se što pre vratim svom domu. Između čoveka ruralne i urbane sredine veliki je jaz. Kada ne bih živeo u prirodnom hramu, možda ni ja ne bih razumevao probleme koje trpi planeta i život. Zašuškani u komfor, betonska zdanja ljudi više ne saosećaju sa bistrinom potoka, stablima, planinama... Štaviše, završeni saosećaj pretvorio se u - bezosećaj!