Božidar Mandić

Svet se menja, ali bitnih promena nema. Svi glasaju za promene, ali niko neće da se menja. Uzaludnost javnih povika i parola nastavlja se kao i u svim prethodnim vremenima. Dileme se pojačavaju i račvaju ka relativizovanju, a ne ka istini.

Obično se pri kraju života pojavi kukavičluk. Kao mlad čovek dopisivao sam se sa Čedomilom Veljačićem, istoričarem filozofije sa Cejona. Pisao sam mu da sam hrabar čovek, a on je meni odgovarao - ja sam kukavica. Tada ga nisam razumeo jer je živeo u džungli, kasnije i u pećini... ali sada ga razumem.

Kad te jesen u šumi natera da se baviš umetnošću, najbolje je da pozorišne predstave igraš u Bitef teatru jer je to kuća sa avangardnim stremljenjem. Slično datiranje sa pozorištem i umetnošću je i moje sa početka sedamdesetih prošlog veka. Bitef festival stariji je od nas tri godine, Bitef teatar je nešto mlađi od nas. Oboje posedujemo avangardni status. Mi smo braća po ranoartizmu. Naše gostovanje u bivšoj evangelističkoj crkvi na Trgu Mire Trailovića, kraj Bajlonijeve pijace, bilo je posvećeno dvema predstavama "ZGLOB" i "TRI TRI", u kojima sam i sam učestvovao, a nastale su iz autorstva avangardne grupe "Kod" iz Novog Sada. Mada smo ovu predstavu već igrali, bila je to premijera zbog desetak novih scena i osveženja tajminga.

Ponekad sa šaljivim namerama ulazim u markete i molim prodavačice da mi prodaju aditive. One se zbune i vele da ne znaju šta je to. Kažem im da ni ja ne znam, ali da tu reč vidim na deklaracijama hranljive robe.

Danas nam je nužno izrazitije sagledavanje sveta i njegova imena. Nekad se to zvalo revolucija. Sad postoji strah od te reči. Dosada, nastala od vremena u kojem nema novih predloga, pre svega, zasnovana je na autokastraciji.

Već sam jednom spomenuo ovu sintagmu, ali ne u totalitarističkom kontekstu sveta koji se raspada, već kao naličje nečega što se tvrdi. Kako vreme odmiče, raste nesigurnost da li demokratija jezdi dobrim stazama.

Reditelji Andraš Urban je uronio u romanu Lasla Vegela "Neoplanta". Sudbina grada, u kojem sam i sam rođen, koji je svoju samostalnost kupio 1784. od Marije Terezije parama Mađara, Srba, Jevreja, Slovaka... a do dana današnjeg vodi bitku tih nerazrešenih nacionalnih trvenja, ratova, ubistava... bilo da je u pitanju realno puščano zrno ili političke i jezičke zavrzlame.

Nostalgija je obaveza starosti. Nostalgija je uslov budućnosti. Slike koje smo proživeli i koje neguju poštovanje prema prošlosti uvod su, ujedno, u događaje narednog vremena. Onaj koji degradira prethodnost direktno seče granu na kojoj sedi. A tako se suzbija mogućnost razvitka. Prošlost i nije tu da bi trajala, nego da bi potkrepila trajanje. Može se razvijati i bez napretka. Prethodna rečenica mogla bi biti predlog za savremeni svet.

U doba medija i jedine vrednosti javnog delovanja i sam volim da sam neprimećen. Istorija nije toga siromašna. Ko je zapazio odmah Džojsa ili Ljubomira Micića, Fernanda Pesou... Niko! Ali zašto? - pitam se i sam. Da li je njihov iskaz nepismen ili su epohe uvek inertne. Pre mi se čini da je ova druga solucija u pitanju.

Kada se sa scene skine veliki diktator, njegova se uloga rasprši na sitne fragmente koji dugo traju. Diktatorčići maštaju da rasparčane delove pokupe i pretvore ih u celinu, ali se plaše da će biti prepoznati i tako nastavljaju da sigurno obitavaju u likovima malih šefova, upravitelja i dirigenata bez palice.

Ne treba prodavati dušu, ali, takođe, ne treba je ni kupovati jer je njena tržišna cena veoma niska. Kupovina postaje isto što i prodaja. To su dva brata blizanca koji žele jedan drugog da prevare da su različiti. U drami "U samoći pamučnih polja" postoje samo dva glumca: prodavac i kupac. Niti ovaj prvi zna šta prodaje niti ovaj drugi zna šta kupuje. Prodavac misli da će prevariti kupce, ali, u stvari, vara samog sebe i potvrđuje da nema dušu i da zapravo tome teži. Trguje se u crkvi, naučnim laboratorijama i umetnosti...

Šilerovo primećivanje da umetnost, pre svega, čini iznenađenje duše, još nije izgubilo na aktuelnosti... čak ni u dobi kada štancovani predmeti žele da ovladaju estetikom. Zanimljiva umetnička dela nastaju onda kada ni sam autor ne zna šta čini, kada umetnik luta i traga za zvukom i ritmom koji nije samo od ovog sveta.

Nedostatak duše nije bezdušnost, već nemogućnost da se ispoljimo. Bezdušnost postaje mehanizam ka kojem bežimo. Pogrešno procenjena celovitost odvodi nas do mesta gde nema ni nas samih. Pogrešno korišćenje duše vodi nas u bezdušnost.

U svim vremenima postojali su stimulisani i destimulisani umetnici, tako je i sada. Posebno želim da skrenem pažnju na reformatore koji, kad su dobro politički-institucionalno-finansijski zaštićeni, zagovaraju da je "uvek bilo ovako".

Juli - avgust treba iskoristiti za čitanje knjiga. Tako se malo udaljujemo od pržećeg sunca koje razara tkivo kože. A ujedno bivamo zaštićeni od elektronske zavisnosti i sobne usamljenosti. Čitanjem mi se krećemo po tuđim iskustvima i sopstvenim putevima duše. Knjige postaju kućne apoteke - lek za dušu. Ali, ni knjige nisu više ono što su bile.