Božidar Mandić

Šta osećajan čovek da radi u dvadeset prvom veku. Nalazimo se na vetrometini gde jedni tvrde da je uvek bilo ovako, a drugi da je ovo najgore doba. Nadam se da ne spadam u konzervativce, ali čini mi se da mi je ovo drugo stanovište mnogo bliže.

Ako se svetlo ne nazire na kraju tunela, onda to nije kraj. Treba terati dalje. To postaje agonija koja traje, užasni kraj bez ishoda. Kako mi jezdimo, šansa se pomera ispred nas. Beznađe je mrak večne nedostižnosti. U takvim tunelima nema ni senki, nema ni čoveka niti podsećanja da on može biti dostojanstveno biće.

Tehnologija je egzekutor ljudskih potencijala. Time ne mislim ništa loše, već samo želim čoveka da isprovociram da malo počne da misli. Zbog toga moja komuna i moj život liče na slomljenu granu u koju je udarila munja. Celokupni naš pozorišni projekt sastoji se od toga da ne ličimo na perfektno izrađene predmete na koje je i sam čovek počeo da liči.

Prvi, nesigurni dani leta ispovedaju teoriju o neodređenosti. Pada kiša, padaju sunčevi zraci - prosto rečeno, nesklad najvišeg nivoa. Haos visokog reda ne pripada više samo čoveku. Ko živi u prirodi, može da primeti poludele pečurke, ali ne "ludare", već se usred juna javljaju oktobarske "sunčanice", "dedeci" ili "turčini"...

Već smo je se zaželeli, a gotovo pre dvadesetak dana plovili smo u njoj. Kiša je dobra kad je čovek poslušan. Kad njena količina tačno napaja zemlju onoliko koliko je čoveku potrebno. Slično je i sa ljudskom dušom.

Svet trči za inflacijom, a rast tera čoveka da šprinta u bezdan zvani Premnogo. Od ogromne zaposlenosti čovek ništa više ne može da uradi, posebno za sebe. A tek dići glavu i nešto učiniti, postaje misaoni pojam za večno nedostizanje. Teško je danas izbeći namet vremena i zalet epohe. Jurimo ka cilju koji se ne udaljava. Inspiracija se, tada, gasi.

Kada agresija dugo traje, gubitništvo se pretvara u bolesno stanje. Psihologija mase patologizuje svoju ovisnost o novcu, kupovini, potrošnji i lažnim materijalističkim slikama. Scene sa papirnatim kesama punim robe su ponuda lažne sreće iz filmova.

Nenajavljena umetnost je jedna vrsta izdaje ustaljenih stavova o njoj samoj. Ona razara lenjost stvaraoca i ne dozvoljava da se umetnička delatnost pretvori u fazu smrznutosti. Prepoznatljive sintagme i vizuelne navike opterećuju. Nenajavljena umetnost je kao nada, dolazi onda kada je više niko ne očekuje. Nada i umetnost su prkos inercijama.

Uopšte me ne zanima otkud to ime za najnoviji izum bolesne, tehnološke komunikacije, mene zanima otkud ta direktna asocijacija sa, takođe, napretkom farmaceutske industrije. Bolest... bolest... bolest! Površina i brzina su postale naš dom, ali u kome se osećamo kao beskućnici. Imamo sve, samo nemamo sebe. Zar to ne kazuju i stari sufi majstori. A važnije je da nemamo ništa, a da imamo sebe. Čovek danas kao da doživljava svoje "piluloletstvo".

Gotovo da je zaboravljeno da ova epoha može obilovati, ili barem minimalno, ponuditi običnost. Svi teže identifikaciji amedijskim vrednostima. Nekad su mediji pratili stvarnost (dok ju je još bilo), sad je obrnuto. više nam se sviđaju serije lažnih predstava nego sopstveni život. Turbulentna epoha nam nudi napor, znoj i malo lepih trenutaka iz svakodnevice.

Čovek se odrekao da kaže "ne" politici, proizvodnji oružja i trci za naslagama novca, ali je smogao snage da intimi kaže - ne! Ne je put ka usamljenosti. Psihoterapeuti nas obaveštavaju da kad kažeš "ne" štitiš svoj identitet od kradljivaca energije. I to je tačno. Ali, štiteći se, ti zaboraviš da živiš bez garda, zaboravljaš da voliš i stalno si na oprezu i nesanici.

Akomunikacija je novi teror savremenog sveta. Okreni vetar duši koja želi da se spaja i načinićeš joj bol. Odbijanje: bol standardizovan za dušu. Na zidu zatičem grafit - PRVO TE OSTAVLJAM, A ONDA TE ZLOSTAVLJAM. Ne znam da li ga je napisao muškarac ili žena, ali deluje ubitačno. Duša traži intenzitet i zato je svako tumačenje ispljunutost za nju.

Dok su žene posedovale suštinu, nisu imale potrebe za emancipacijom. One su, nema sumnje, tada bile slobodne i bez obaveza da društveno imitiraju muškarce. Sada je medijski pritisak na žene toliki da retko koja žena može da se odupre. One bi da pobede bez obzira što će izgubiti sebe. Čovek jeste društveno biće, ali ne samo to.

Svet, očito je, sve više misli na zlato, a zapušta ideju o dolasku Zlatnog neba. Zlatokradice postaju miljenice zla. Ako otmeš... ako opljačkaš - uspeo si! Čovek se raspolutio na dve polovine. Jedna strana ga budi da zadovolji strast ka uspehu, druga da opravda nemoral. Nema tu ravnoteže. Čovek se zaljuljao i misli da bi i sve oko sebe trebalo da uzdrma i tektonski poremeti. Čovek nije više vrtlar, nego mislilac nad temom "kako što više iskoristiti resurse".

Ne mogu da budem ravnodušan prema prolećnim izdajstvima čoveka prema prirodi. I dalje se mešaju prizori bačenih plastičnih otpadaka i nadirućeg zelenila. Moje oko je nezadovoljno. Gdegod se zateknem, zatičem postmodernističku smešanost nevinog i rušiteljskog. Umesto da uživamo u zelenim valerima trava i stabala, mi plastične otpatke osećamo kao delo kreacije.