Božidar Mandić

Cenzura je toliko napredovala da je niko više ni ne primeti. Više od njene tajnovitosti i zagonetnosti zaslužni su sami autori straha. Neko ih stvara, a neko koristi. Pre upotrebe, pre samog čina stvaranja, treba ga promućkati i stvarati bez hrabrosti. To je najsigurniji put. Niko te neće zabraniti, ali ćeš ti sam kontrolisati šta smeš, a šta ne smeš.

Trideset godina bitisanja na sceni pravi je podvig. Upravo ovih dana jedna od naših najvećih pozorišnih, alternativnih grupa MIMART obeležava tri decenije istrajavanja u teatru i po teatru. Namerno kažem i "po" jer trebalo je ovoliko vremena ispuniti traganjem, entuzijazmom i ljubavlju prema glumcima i plesačima koji čine male ekspresivne zajednice.

Ubeđen da svet ne može biti bolji, čovek čini sve da bude još gori. I još gori, smatrajući da time doprinosi razvoju situacije. Napredak potvrđuje da je čovek najinferiornije biće na svetu, a progres da dvonožac jedino zna da propada.

Nema više levičara, nema više revolucije - ubeđuju me mladi. Prvi put mladi su za kapital. U dobu u kojem dominira kopipejst psihologija nestaju ideali, čovek postaje štanc proizvod. Zatočen u takvom stanju žabokrečine, on zaboravlja da postoje individualne revolucije i da, ako ništa drugo, možeš sebe da promeniš. Sama reč involucija deluje inspirativno. Motivaciono. Zar nam ne prija spoznaja našeg pojedinačnog prisustva u ovom svetu i da, dok smo u njemu, nešto ispravno učinimo? Svoj život, ipak, treba proživeti dostojanstveno, bez uticaja medija, vođa, novca... Ako nema revolucionarne vitalnosti, i evolucija se nađe u zastoju, a ako se iz evolucije ne nastavljaju revolucije, bićemo nagrađeni nemogućnošću. Kad nema promena, zavladaju stereotipi koji nam ne odgovaraju.

Lično, ponekad, pomislim da sam ja kriv što se svet pretvorio u deponiju i prostorni nemar. Putujem stopom i ne mogu da se načudim tolikoj nepažljivosti kraj puta, po ulicama ili na trgovima. A onda mi pada na pamet, eto, da ja to svojim očima ne primetim, možda bi svet, ipak, bio čistiji.

Uvek je planina bila simbol savlađivanja teškoća. Penjanje uzbrdo bilo je još intenzivniji simbol učinjenog napora. Pred sopstvenim domom trebalo je zasukati rukave, natopiti košulju znojem i ishabati patike ili opanke.

Budućnost je sve neizvesnija. Ravnodušnost se proširila do te mere da postaje deo odgovorne neodgovornosti. Ne smeš ništa da učiniš što će razmrdati učmalost. Ako se neko raduje ili bude besan, društvo to odmah oseća kao napad na sebe. Čovek još misli da je društveno biće! I tako redom, sve zablude do zablude tvore istoriju. Za budućnost misao ne znači ništa, ona samo služi da kroji svoju monstruoznu neizvesnost.

Dugo nismo igrali pozorišne predstave, u Srbiji presahnjuje alternativni izraz. Nestaju trupe, sve je manje prostora za riskantnu i autorsku estetiku. Međutim, umetnička ilegala se, ipak, nekako snalazi. Tako smo u utorak, 11. februara, igrali predstavu "STID" u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Zahvaljujući razumevanju i ljubaznosti upravnika Aleksandra Milosavljevića, istrčali smo na Malu kamernu scenu i kontaktirali sa publikom.

Raste želja u čoveku da drugome nanese zlo. I sam se pitam da li su ovo normalni promeri ljudskog nasilja. Ispoljiti moć nad drugima postaje svakodnevni prizor uspeha. Bez toga se više ne može, čak ni u kulturi. Nasilje postaje svakidašnji percepcijski meni.

Kad mi kažu ovo tvoje umetničko delo nije zanimljivo, ja baš verujem u njega. Kad sam bio mladić kad bi mi rekli da je neki film loš, ja bih baš išao njega da gledam zainteresovano, i nikad nisam pogrešio. Nikad nisam verovao društvu ni društvenim reakcijama. Nasuprot tome uvek sam mislio da nijedan čovek nije inferioran.

Siromašno doba teži kapitalu. Želi svoje praznine da popuni stvaranjem brda zaliha. Nagomilavanjem čovek sam sebe nagoni na poslušnost prema kupovini i ropstvu. On stiže do kraja, ali smatra da je to ispraznost koja ga vodi do beskraja. Kad čovek misli da treba da ne misli, on traži da ga neko vodi (da neko umesto njega misli).

Umetnost ne trpi reč "sviđa mi se". Zbog toga, najdirektnijim jezikom rečeno, Andraš Urban čini napor prodiranja u savremeni teatar. On proizilazi iz savremenog senzibiliteta i ne napušta avangardu. Njegov pozorišni kredo mogao bi biti: iz vulgarne biblije sačiniti svete tekstove.

Kritičan sam prema demokratiji ne samo zato jer ne uspeva, već zato što gradi moć po klasičnom modelu. Zato bih voleo da vidim demokratiju kulture. Sveopšte osećanje da svaki čovek jeste stvaralac ako ima hrabrosti i ako se usudi da stvara bez imitiranja.

Nova ljubav je isto što i nova godina, ali ne i isto što i doček Nove godine. To je stav o novim emocijama i novim ritmovima udahnjivanja stvarnosti. Ljubav osvežava događaje.

Predviđajući sluh dat je psima, ali čoveku ne. Čovek ne zna da nanjuši prazninu u kojoj su najveća znanja. Obilje informacija ne može da nadoknadi nedostatke stvorene u logičnoj istoriji. Istorija čoveka je patologija.