Cvijetin Milivojević

Taman se poradovah što se Njegovoj ekselenciji i meni, na rodoljubni branik Kosmeta, vratio i zabludeli brat Krstimir Pantić („Uradili smo sve što je od nas u Briselu traženo, a zauzvrat smo dobili samo obećanja!“), kad nam PR domaćica dvora na Andrićevom vencu, mučki, „zabi pak u leđa“ tvrdnjom da će suprug supruge predsednika Srbije naš tajni plan za spas Kosova obelodaniti, ne do kraja prošlog tjedna, kao što je osobno obećao, vec, belćim - do kraja svog predsedničkog mandata!

„Gospodin državni kancelar je odlučnim glasom, vrlo glasno, ali sa vedrim simpatičnim naglaskom, počeo da govori našim novinarima da je zbliženje Nemačke sa našom zemljom bilo stalno nastojanje njegove vlade, te naročito podvukao potrebu što srdačnijih privrednih veza između naših dveju zemalja...“ - izveštavala je, režimu oduvek podatna „Politika“, od 18. januara 1938. Vremešne novinske dame, dohvatio sam se onog trenutka kad se današnji srpski kancelar svojski nalupao kako bi se uvek držao brudera Nemaca, a ne, kao pijan plota, lenje i rasipničke braće Grka.

Zamislite kako bismo mi bili častan i ponosan narod kad bi, nekim čudom, naš kancelar ili, daj Bože, Njegova ekselencija, jednoga jutra, uživo, putem svih nacionalnih frekvencija saopštili građanima Srbije: „Narod je danas ispisao istoriju. Otkazuje se sporazum o štednji i uništenju. Trojka međunarodnih poverilaca postaje prošlost. Narod nam je dao jasan, jak i neosporan nalog za nacionalni preporod i obnavljanje društvene kohezije: naša država okreće list, naša država za sobom ostavlja katastrofalne mere štednje, strah i samovlašće, ostavlja za sobom petogodišnje poniženje. Važenje programa koji je bivši režim usaglasio sa Evropskom unijom i Međunarodnim monetarnim fondom - obustavlja se!“

Isa Mustafa se, u protekla dva-tri dana, baš uprpao od pretnji Vulina, Sertića i ostalih beglerbegova iz Nemanjine, a naročito su mu se, od kletve („otimačina i pljačka!“) Marka Đurića Ledenog glede konfiskacije „Trepče“ toliko „tresle gaće“ da je ekspresno odlučio da - ni za jotu ne menja odluku što ju je doneo u dogovoru sa Briselom i Vašingtonom! Dakle, poput Kosovskog boja iz 1389, i „Trepče“ ćemo se ubuduće, najvećma, sećati opet po porazu, doduše u produžecima, od NK „Rijeka“ u onom istorijskom finalu Kupa maršala Tita, iz maja 1978. Mutibarić, Ljiljak, Grbović, R. Prekazi, Celina, Miletović, Radojević (Radović), Cimili (Aljeti), Stolić, Ademi, Savović - bila je gubitnička vojska koju je, u ulozi kneza Lazara Hrebeljanovića, predvodio trener Mađuni.

Miševi - da parafraziram Stefanović spin doktora Nebojšu - prvi napuštaju brod koji tone. Tako nekako ili, pendrek efendija (više to i nije važno), reče baš ovako: Socijalisti neće da brane stavove vlade i premijera!

Kad je, početkom 1939, formirana vlada Dragiše Cvetkovića, a već u avgustu te godine izvršen neformalni državni udar kojim je ukinut Ustav Kraljevine Jugoslavije i, faktički, stvorena država Hrvatska (banovina), ne samo od hrvatskih, nego, recimo, i od čisto srpskih teritorija – kao posledica toga, iz tadašnje Je-Re-Ze nastala je Srpska radikalna stranka Milana Stojadinovića. Ova partija, kao principijelna opozicija, ni u naredne dve godine, do kapitulacije prve Jugoslavije, nije priznavala protivustavni sporazum Cvetković – Maček, kao ni bilo kakve akte koji su proizilazili iz toga papira.

Sledim se skoro od prijatne jeze, kada vidim kako u kabinetu supruga supruge predsednika Srbije, pažljivo studiraju moje savete koje nemilice, a besplatno, šiljem Tomislavu Nikoliću povodom njegove namere da stane na rep našem kancelaru, potkancelaru i ostalim Nemcima namernim da nam, pre ukrcaja Srbije u briselski vlak (mislim, ako, nekim čudom, do takve šanse ikada dođemo...), otfikare Kosovo i Metohiju.

Ponekad mi naiđe grešna primisao da, koliko je do mojih skromnih mogućnosti, uzmem u zaštitu raba Božijeg Tomislava Nikolića, dok gledam koliko ga - prepoznajući u njemu najslabiju kariku Vučićevog lanca oko Srbije - javno čereče oni koji, pošto je tamo tvrdo, ne smeju protiv našeg kancelara. A tek kad vidim šta mu, njemu, bivšem predsedniku SNS radi njegov sadašnji partijski šef, i to baš u momentu kada je počeo da osvaja moje neskrivene simpatije: što otvorenim izazovom Vučiću da samo proba da pokuša da prizna Kosovo, što nepretencioznim, ali tananim poznavanjem proročke literature u Srbalja...

Uvek se nekako raznežim, kad načujem kako će, u bolju budućnost. da nas povedu baš oni što su nam opljačkali prošlost i pokrali sadašnjost, poput ovih što bi, „Odgovorno za budućnost“, od slepog putnika, da postanu regularni posednici vozne karte u vlaku za „Budućnost u koju verujemo“.

Ako bi trebalo da birate, kome biste pre poverovali - predsedniku Srbije koji kaže da više ne možemo da se igramo žmurke i da će nas Brisel suočiti za izborom „ili Kosovo ili Evropa“ ili prvom potpredsedniku Vlade koji ustvrdi da Nikolić izmišlja i kako nećemo morati da priznamo Kosovo?

I dok se bahata parlamentarna većina, za koju je glasala tek četvrtina Srbije, ponaša kao bogomdana kasta i upinje da, kad god to od nje bude zatraženo iz Nemanjine, i Kaligulinog konja Incitata izglasa za konzula i senatora - izvršna vlast, po horizontali i vertikali, ovih dana, ubrzano, pokazuje kako to „narodna“ država, operativno, izgleda na delu. Ali, na žalost, ne čeprka tamo gde je tvrdo i najtvrđe, već se ustremila, uglavnom, na Bogićevićevu jalovinu i penzionere.

Prošle nedelje bahata skupštinska većina, po lepom, arhetipskom a srpskom, parlamentarnom običaju, odbila je sve zakonske inicijative što su pristizale iz poslaničkih klupa bedne manjine: u danu kada je javnost brujala o prebijanju dekana beogradskog Fakulteta političkih nauka, odbačen je predlog da se zakon o visokom školstvu dopuni uvođenjem principa „akademske čestitosti“ (case study: sumnja u doktorski integritet Nebojše Stefanovića, Siniše Malog i Aleksandra Šapića, te master dignitet Tomislava Nikolića itd). Koji minut kasnije, većina koja može da izglasa i da je zemlja, za inat Koperniku, ravna ploča, s gnušanjem je odbacila i predlog zakona o retkim bolestima (slučaj „mala Zoja“), ali je zato, na predlog izvesnog prof. dr sa nekog privatnog fakulteta, s ciljem otimanja poslaničkih minuta namenjenih opoziciji, izglasala da se objedini rasprava o apsolutno nepovezanim zakonima i odlukama.

Otkako je nadripsihijatar Vučić odlučio da nas, sve po spisku, dakle, kolektivno kao Srblje i sve ostale građane Srbije, primi na svoj kauč poradi svenarodnog preumljenja, svako malo, on nam priopći na šta smo se sve to kao država i njezino građanstvo, valjda pod hipnozom, obavezali, a da o tome niko, osim njega lično, pojma nema.

Prošlog vikenda išao sam u Osvjenćim da obiđem „nemački nacistički koncentracioni logor smrti Aušvic - Birkenau“ (kako glasi njegovo puno ime), pa sam ovu kolumnu pisao u petak, upravo na datum kada su Nemci slavili rušenje Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje.

Nisam nešto verovao u belosvetske „teorije zavere“, čak ni u vaktima kad su se, kao hipnotisani, sve do pre šest godina, njima „hranili“ i sadašnji naš kancelar i trenutno mu prvi dopredsednik. Ali, otkako su, posle izbornog poraza njihovih favorita, na izborima u Republici Srpskoj, Vučić i Dačić, u sklopu spin akcije odvlačenja pažnje od sopstvenih brljotina, složno krenuli u kampanju postizbornog preumljavanja prekodrinskih Srbalja - ne mogu da se ne upitam nije li, nakon „odrađenog Kosova“, ova sila osovine krenula i u realizaciju drugog evrofanatičnog cilja, u eliminaciju Dodika i njegove škole poimanja odnosa u Bosni i Hercegovini?