Cvijetin Milivojević

Da, Vlada Aleksandra Vučića je, unatoč fascinantnoj podršci rebalansu budžeta, merenoj dugmićima čak 188 poslanika, od proteklog vikenda - u slobodnom padu. Ali, ne iz razloga Živkovićeve ili Pavićevićeve novostranačke prirode, već zato što je 1.739.920 (ili 48,35 odsto izašlih) glasača, 16. marta poslednjeg proleća, zaokružilo koaliciju čiji je lider, a današnji kancelar, obećao da će penzije biti smanjene tek ukoliko se istroše sve druge opcije. A nisu se iscrpile, jer brižna Kori Udovički svojim plećima štiti najmanje 100.000 partijskih nameštenika po javnom sektoru...

Kišni čovek s kokardom - glasio je, u pokojnoj „Borbi“, naslov jednog mog izveštaja sa nekog mitinga vođe Srpskog četničkog pokreta, tamo, u leto 1990, ispred „Ruskog cara“. Te sekvence sa pokislim vojvodom u beloj majici (i natpisom, na engleskom, „Srpska kruna“) koji je, tvrdoglavo, držao monolog pred nekoliko desetina slušalaca, setih se ovog vikenda, dok su, iz Sheveningena, stizale dramatične vesti da Vojislavu Šešelju otkazuje jedan po jedan organ.

Ispade tako da je nekoliko tisuća advokata jače od čitave srpske opozicije, ali i 100 notara važnije od celog Kosova! Pošto će se njima, ubrzano, baviti i Ustavni sud Srbije (USS)...oje skromno privedenije k pravoznaniju - a bio sam, baš kao i naš kancelar koji se, malo-malo, pa time javno pohvali, stipendista Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Srbije - veli mi da se to zove pokušaj državnog udara!

Dešava se da vojskovođa bude potučen, ali - govorio je Fridrih Veliki - pravi vojskovođa nikad ne sme dozvoliti da bude iznenađen!

Gatanje je, pa još po treperenju izvesnih delova tela, jedna od glavnih „narodnih šara“ metapsihičkim silama čoveka, pisao je u svojoj podebeloj knjizi iz 1939. dr Radovan N. Kazimirović. Elem, kad nekom zaigra desna obrva (recimo, našem kancelaru, tokom uključenja uživo iz Tekije u Javni RTV servis) - dobro je; kad nekome zetreperi leva - zlo će biti; a kad koga, pak, zasvrbe obe obrve - osramotiće se.

Rukometni savez Kosova je, zahvaljujući Briselskom sporazumu kojim se Srbija obavezala da ne blokira članstvo „južne srpske pokrajine“ u međunarodnim organizacijama, od subote punopravan član Evropske rukometne federacije (EHF). Hajde što je to što su, pretprošloga travnja, parafnuli naš bivši i (uskoro) kosovski eks premijer i bivša evropska komesarka vanjskih dela, važnije od Ustava Srbije - na tu činjenicu već odavno savijamo šiju - nego je jače i od Statuta EHF koji kaže da u evropsko rukometno društvo ne mogu zemlje koje nisu članice Ujedinjenih nacija! Ovakav presedan, po prirodi stvari, izglasali su naši, pardon, Vučićevi „evropski prijatelji“ iz država koje su već priznale Kosovo, i to samo dan uoči još jednog zaludnog, dakle, „zamlaćujućeg“ (hvala S. Lekiću!) Nikolićevog i Dačićevog „leta mira“. Pravac Njujork, hm, hm...

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je, posle radnog ručka sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, obećao da će se Srbija ozbiljno i odgovorno ponašati i dati sve od sebe da bude pouzdan partner Nemačke: „Srbija želi još veće prisustvo Nemačke na Balkanu i u Srbiji. Naravno, želimo i što više nemačkih firmi kod nas. Srbija će biti simbol stabilnosti. Nemačka ne treba da očekuje nikakve probleme od Srbije koja će sa svima u regionu imati dobre, komšijske odnose. Nemačka je najveća i najvažnija zemlja i za nas i u celoj EU. Srbija je mala zemlja da bi bila partner, ali želi da bude saveznik Nemačke“ („Politika“, 11. jun 2014).

Dok se juče raspravljalo o setu zakona iz oblasti zdravstva, Martinović dr Aleksandar - ne onaj gorljivi radikal iz Rume, šef Cezarovih poslanika do 2012, već ovaj govorljivi naprednjak iz Rume, zamenik šefa Šešeljevih sinova Brutova u današnjem sastavu srpskog sobranja - seirio nad epidemijom koja je, prekjuče, zadesila nekoć rudarski Majdanpek. Zarazom naprednjaštvom. Na lokalnim izborima, tamo, naprednjaci osvojili apsolutnu većinu, a socijademagozi iz SPS i Jedinstvene, „penzionerska majka“ Krkobabić (srednji) i, pripadajuće im, Ljajićeve socijaldemokrate čak 17 odsto glasova!

„Prvo se na podijum popeo Y da bi zagrejao masu. Zatim se začula komanda „Mirno!“ i, usred iznenadne tišine, prvo slabije, a posle sve jače, odjeknuli su povici „Živeo!“ koji su dopirali spolja. Kroz špalir naroda koračao je X...“

Propagandno testiranje nove srbijanske spoljne politike pred srpskim javnim mnenjem se nastavlja. Nakon što je, ponukan „demaršićem“ (niži oblik diplomatskog protesta od demarša) iz Brisela, javno podelio, kao fol, jednake packe i EU i Moskvi, naš je „nesvrstani“ kancelar, brže-bolje, potrčao da se, na sva zvona, zakune kako državnih subvencija za (ka Rusiji?) izvozno orijentisanu srpsku poljoprivredu neće biti, te da Beograd nikada neće da prizna „rusku aneksiju Krima“, pride. A zbog naroda koji upadljivo glasno ćuti, pravoverna „opštila čovekovih produžetaka“ dobila su zadatak da od kancelarovih najbližih saradnika, do daljnjeg, crtaju javne askete i podvižnike.

Proteklih dana, na dve najuticajnije srpske komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom, čuo sam dva doslovna - bez ikakvih ograda - propagandno obojena „hedlajna“: „Donjeck je pod okupacijom proruskih pobunjenika... Ukrajinska vlast oslobodila grad Ždanovka, na istoku zemlje“. Autorska sloboda, eksces ili propagandno testiranje nove srpske spoljne politike pred ovdašnjim javnim mnenjem?

Nemački ministar propagande dr Jozef Gebels poveo je, u proleće 1933, ogorčenu borbu protiv tzv. „trenda nacionalnog kiča“ da bi sprečio širenje nacionalizma na lažnoj i komičnoj osnovi i iskorišćavanje patriotskih osećaja u merkantilne svrhe. Zabranio je, između ostalog, proizvodnju lula i pivskih krigli sa Bizmarkovom glavom; društvenu igru pod naslovom „igra nacionalnog preporođaja“; prodaju jedne marke pisaljki sa natpisom preuzetim iz patriotskih pesama, a potom zabranio i kelnerima i igračima u noćnim lokalima da se oblače u uniforme iz doba Fridriha Velikog, kao i da se hitlerovski krst upotrebljava kao znak na barovima i lokalima za zabavu.

Hvala štovanom komšiji sa poslednje strane, što me, evo, u ovih pet i po godina moga kolumnovanja po „Danasu“, opleo i po drugi put, i izazvao promptnu akciju svojih vernih, ali i ljutih internet zaptija, mislim botova, ostalih bolida i novovučićevskih kopirajtera onlajn „odjeka i reagovanja“, „krika i jauka“ i sličnih „rekla-kazala“ štiva.

Da se razumemo: Aleksandra Nikitovića ne poznajem, nikada se nismo čuli, nikada ga u životu nisam video, jer, kao što znate, Koštunica, Đinđići ostali postpetooktobarski vlastodršci brzo su pozaboravljali one retke medijske naivčine i entuzijaste koji su ih, na veštačkim plućima, održavali za Miloševićeva vakta.

Samo amerikofanaticima još nije jasno da, posle pada Berlinskog zida, a naročito od početka raspada bivše SFRJ, međunarodno pravo toliko liči na "slobodno sudijsko uverenje" u fudbalu, da se planetarni konflikti tumače i interpretiraju u toj meri slobodno da izgleda kako je u pravu ne onaj na čijoj su strani pravo i pravica - već onaj ko je, u datom trenutku, jači, u fiktivnom poretku sile koje se, odmilja, zove "međunarodnom zajednicom".