Cvijetin Milivojević

Pa se iskreno sekiram kako će novovučićevska politikološka misao sad da objasni Srbljima da je tačno upravo to što tvrdi Laza s Jejla (premijer ima meko srce, pa mu je, prirodno, i visok rejting), a ne ono što su, koliko do juče, drvili režimski analitičari, sintetičari i ostale sorte ovdašnjih javnih poltrona. Tj. da je visina premijerovog rejtinga direktno proporcionalna količini krvi, znoja i suza koje je zimus obećao, u natpolovičnoj većini, proreformski orijentisanom građanstvu.

Zašto kralj Milan nije dao vlast radikalima ni posle njihove pobede na izborima 1883. godine niti ikada docnije? Ne da monarh nije hteo ili nije smeo dati vladu radikalima, nego im nije mogao dati vladu - pisao je Svetolik Grebenac u knjizi „Kralj Milan i njegovo doba“ (Beograd, 1938). Milan Obrenović je, naime, imao vezane ruke pri izboru vlada, jer je bio ograničen Tajnom konvencijom s Austrougarskom iz 1881. Sve do 1891. (kralj je zbog toga, između ostalog, i abdicirao 1889) - Srbija je imala obavezu da vodi spoljnu politiku u duhu odredaba Konvencije!?

Smejao sam se, pre neku godinu, kao lud na brašno, kad sam, na oglasnoj tabli izvesnog privatnog a internacionalnog sveučilišta, pročitao da im predmet „Etika novinarstva“ predaje Đorđević dr Živorad, nekadanji funkcioner JUL-a i tadanji prvi čovek (pokojne) „Borbe“, one „purpurne“, popularne „brčinke“. Jednako kao kada sam ukapirao da je dekan fakulteta (kod rektora Jovanović dr Miće) koji izobrazuje buduće stručnjake za medije, niko drugi do prvi Slobin ministar informisanja u višestranačkoj Srbiji, dr Pavlović. A u CV-ju mu, za tu priliku, piše da je ekspert za odnose s javnošću, pride.

Da pojasnim tvrdnju iz „Slona na Autokomandi“ („Danas“, 27. 5. 2014): mnim da premijerovi PR savetnici sa „trulog Zapada“, osim „organa“ CK KP Srbije iz 1949, ubrzano iščitavaju i druge referentne izvore!

Dolazak prvog slona u Beograd, 1932, izazvao je ogromno interesovanje ondašnjih Beograđana. Na plakatu, specijalno štampanom za tu prigodu, pisalo je: „U Beogradu, s dopuštenjem visočajše srbske vlasti, imaće Emilija Leserf čest predstaviti na viđenie velikog, lepog i muškog elefanta (slona, fila), koji veliki zube ima, od najvećeg je roda i koji je i u Parizu, Beču i Pešti od najveće gospode s velikim zadovoljstvom gledan.“

Kad je božji izabranik Noje imao već 600 godina, na 40 dana otvorile su se sve ustave nebeske, voda je lila pet meseci i pokrila brda za 15 lakata. Posle toga - govori hebrejsko-biblijska verzija Velikog potopa - voda je počela da opada, pa se 18. dana sedmog meseca Nojeva (b)arka zaustavila na planini Ararat (današnja Turska). Nakon još tri meseca izvirili su prvi planinski visovi, posle je, narednih 40 dana, sada već 601-godišnji, Noje proveravao je li iskrcavanje bezbedno, pa tek pošto mu je golub, iz trećeg leta, doneo maslinovu grančicu, odlučio je da se iskrca sa posadom i svim životinjama, od svake vrste po dve.

Uvek se nešto štrecnem, kad god - bilo one evrounijatske birokrate, bilo ovi naši vlastodršci - euforično uzviknu kako su (nam) evropski Milo i Crna Gora, pozitivan „primer za ceo region Zapadnog Balkana“.Ode iz Brisela bile su naročito glasne kad je ono Podgorica, uvažavajući rezultate albanskog referenduma na Kosovu, priznala nezavisnost Kosova. Pa, kad je uvela sankcije Rusiji, zbog koje je, prethodni vek, bila u ratu s Japanom. Pa, kad je, za Dan pobede, u spektakularnoj raciji uhapsila desetak ruskih zastava po Budvi.

Na svakom odmorištu, preko puta vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA... Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije: Rat je mir! Sloboda je ropstvo! Neznanje je moć!...

Kad su se ono, u leto 1990, incestuoznim brakom, a zarad otimačine nepripadajuće im društvene imovine, sjedinjavali Savez komunista i SSRN, začinjući tako Socijalističku partiju Srbije, tadašnji lider „Mladih socijalista“ uzvikivao je po medijima: „Mi smo novi - stari (komunisti) su u drugim partijama!“ I, stvarno, (u to vreme prokazana) komunistička prošlost levičara u usponu Ivice Dačića bila je neuporedivo kraća od komunističkog staža ondašnjih lidera tzv. srpske demokratske opozicije.

Svakako najprecizniji opis Dačićeve javne pozicije, od one noći 16. marta, kada je blagoizvoleo otići pod čadore Vučiću i ponuditi mu, radi opstanka u vlasti, i sopstvenu glavu, pa, evo, do danas, dao je bivši „Politikin“ glodur Bujošević „Dačić prede kao mala maca“. U neprisustvu službeno odsutnog Vučića, premijer se, o Vaskrsu, poradi poplava, mešao i u sopstveni posao, komandujući Štabom za vanredne situacije, sve lupajući šakom u sto, zbog čega se nehotice zamerio čak i svom, formacijski nadređenom naprednjaku, šefu zaječarske lokalne skupštine. Onom Vučićevom specijalcu za razotkrivanje izbornih krađa, estradnom menadžeru Saši Mirkoviću.

Možda se Vučić još sasvim nije priveo poznanju ekonomije. Možda deluje napadno groteskno dok pokušava da glumi Đinđića frljajući se nategnutim metaforama, poput one o debelom slonu na leđima nejakog jelena. Možda stvarno izgleda kao nadobudni kaplar koji misli da je popio sva znanja ovoga sveta o vojnoj veštini, u njegovom slučaju, ubedio sam sebe da jedino on zna šta je „najbolje za Srbiju“. Možda...

Čudo jedno kako se sva ta naručena Evropa po naredbi odomaćivala kod nas. Iako sve oko nas još uvek nije baš lepo, mi smo tako divni, tako civilizovani, toliko Evropejci, da se već narodu smučilo gledajući nas.

Pobedili su jer je u izbornoj noći tehnički PV došao na noge budućem pravom PV da mu, bezuslovno, ponudi svoje dobre usluge. Postigli su fantastičan rezultat, ali ako ih sledeći PV ne uzme uza se, preostaje im jedino da, izgleda komično, postanu stožer parlamentarne opozicije.

Nisam o ovome svih ovih 16 godina. Ne bih ni sad da mi se želudac, ovih dana, ne prevrće od falsifikovanja bliske nam „istorije koju pišu pobednici“: Vuk, iz taktičkih razloga, pomerio obeležavanje „svog“ 9. marta na Dan žena; „Vreme je. I tačka!“ i „Demokratija na staroj adresi“ nemilosrdno uporabljuju streljanog Đinđića u svrhe predizborne kampanje 2014; Dačić ni danas, u svrhu samopročišćenja i preumljenja, neće obići grob svog političkog oca na godišnjicu njegove smrti...

Rečenicu iz naslova izgovorio je, novembra 1918, protiveći se "centralističko-hegemonističkom" načinu ujedinjenja južnoslovenskih zemalja, potonji "hrvatski mučenik" i jedna od ikona hrvatskog nacionalizma Stjepan Radić, danas lik sa novčanice od 200 kuna.