Cvijetin Milivojević

Kad god mi nešto nije baš najjasnije glede tempa radova na našoj evropskoj magistrali, ja se dohvatim onoga ko ima odgovore na sva pitanja, a nije ni Basarina Baba Kurana niti večni Vujaklija. Mnim da jedino to što saopšti institucija berlinskog kancelara (a s nemačkog prevede Jovanča Palma Micić) - to je to i tako će biti! Jer, ovo što verglaju naši dužnosnici, bivši, a jednako i sadašnji, možeš, a propo EU, da okačiš mački o rep.

Prošle nedelje, baš na dan kada je potvrđen bankrot austrijske kompanije „Alpina bau“, sa grupom novinara sam obilazio kamenolome jedne domaće građevinske firme iz unutrašnjosti koja je, do samo godinu-dve, zapošljavala dve i po hiljade, a sada pokušava da sačuva opstanak same sebe i preostalih svojih 800 proizvodnih radnika.

Čega se običan građanin stidi, naš se Veliki vezir time, kao pokvarena ploča, mazohistički hvali. Baš na dan kada je premijer Srbije, na najvišem državnom nivou, ugošćavao onog nogometnog birokratu iz Švajcarske (to je ona neutralna zemlja koja je bespoštedno lobirala za priznanje nezavisnosti Kosova), kosovska fudbalska reprezentacija, sa svim pripadajućim državnim znamenjima, učestvovala je na međunarodnom turniru, baš u zemlji Švajcarskoj.

Kao što i zlosudih prošle hefte, „u sridu“ je pogodio pisac - znam čoveka - „Deda Pajinog kuvara“, a odlazeći Dežer samo je potvrdio strahove naše evrofanatične javnosti da Savet EU oko Vidovdana neće odlučivati o davanju datuma za otpočinjanje nego o tome hoće li uopšte ili neće dati Srbiji zeleno svetlo za otvaranje tih pregovora. Koje će, možda, zatreptati, a možda i neće tek početkom 2014.

„U Beogradu sam. Dobro je opet biti u Srbiji.“, tviterovao je britanski šef diplomatije Vilijam Hejg, posle vizite nama. „Srbija je nekada bila gubavac, a sada je miljenik EU“, konstatovao je bosanski ban Benjamin Kalaj (ups...) - Valentin Icko.Tim i drugim laskavim povodima „Večernje novosti“ su anketirale nas nekoliko na temu: „Menja li Briselski sporazum imidž Srbije?“

Na našem Panevropskom koridoru, lot „Olako obećana brzina“, ništa spektakularno novo: radovi se odvijaju planiranom dinamikom, prepreke na trasi puta ovlašćeni buldožeri odlučno uklanjaju, eksproprijacija bivše „Svete srpske zemlje“ teče, uprkos otporu zemljovlasnika, pa ako se nastavi ovim tempom, eto nama Svetog Datuma i pre zacrtanog roka.

Imam tu nesreću (ili izazov!) da ovu kolumnu koja utorkom ugledava zoru, moram da pišem ponedeljkom oko podne, elem u vakat kada su, po pravilu, najživlji radovi na trasi naše „evropske magistrale“. Kojoj ću, za ovu priliku, tepati kovanicom pok. Buce Pavlovića: „Olako obećana brzina“.

Svega ovoga ne bi bilo samo da je, umesto na požrtvovani & iscrpljujući & patriotski let „preko Bare“, ministar policije – „otišao pravo na policiju“. Jer, čim se formalni Veliki vezir latio izlazne kvake iz zemlje Srbije – otrglo se to kontroli.

Kao što je, pre neki mesec, ovde oficijelno rehabilitovan i propagandistički protežiran Maks Veber, tako sam ja slučajno, ima tome, na „Sajmu knjiga“, na štandu kod „Službenog glasnika“, ponovo otkrio Najboljeg prijatelja Oca nacije.

Tri su pravca kojim će, već se dade naslutiti, „Nikson“ Dačić i „Đinđić“ Vučić zaorati predreferendumsku kampanju.Uslediće pritisci na severnokosovske Srbije, a pogotovo njihove političke predstavnike: od pretnji prestankom finansiranja srpskih institucija na Kosmetu, do spinovanja afera i organizovanja medijskog linča tamošnjih srpskih vođa, ali i najuticajnijih javnih i političkih ličnosti u ostatku Srbije koji se protive ovakvom sadržaju „Prvog sporazuma...“

Zarad Svetoga Datuma koji će, možebiti doći, a možda i neće, baš na Vidovdan, država Srbija je, u ciglo 77 minuta, pokupila svoje zavežljaje i, pod uzbunom, do daljnjeg, ekspedovana sa Kosova i Metohije:

Oteglo se ovo pisanije kao „Julija Džons” po novinama, pa nađoh da sam 9. 11. 2009, na istom mestu, kolumnu bio naslovio sa – „Vojvodanisanje“.A glede tvrdnje, onomad vladajućih partnera, onomad zamenika premijera i prvog potpredsednika Vlade, Dačića da „Statut Vojvodine, u ovom obliku, predstavlja najveći poraz autonomaša posle dve decenije“ i odgovora, onomad i danas, dopredsednika LSV Kostreša da se „sve ono čemu se Dačić protivio, na kraju, našlo u Statutu“.

Ništa nezahvalnije nego pisati o nečemu što će se dogoditi između odlaska teksta u štampu i pojavljivanja novina na kiosku. Hoće li moje današnje štivo izdržati probu vremena - za 17 sati, formalni premijer, a u stvari vicepremijer, bio je zakazao nešto kao davanje konačnog odgovora Briselu na ono „ništa“ - pitao sam se juče do, samo negde malo posle 11.Nije da se hvalim, ali biće da je Državni Vrh, ma šta to značilo i ma ko da ga činio, poslušao savete iz pisma „Tebi, dragi Državni Vrše“ („Danas“, 2. 4. 2013) koje sam mu izvoleo uputiti baš na Dan Osme runde.

Sad kad više, politički, nije među nama, ne bih da ostanem grešan prema Tadiću, što sam mu onomad, kada se ono, posle izgubljenih predsedničkih izbora, uz devizu „ne bih ja, ali hoće me narod“, samokandidovao za premijersku funkciju - „prilepio“ bećarac.

Dogodilo se, pre tačno 14 godina, a preti da bude zaboravljeno: Vazdušna NATO agresija na Srbiju u kojoj su sa svojim bombarderima, da se ne zaboravi, učestvovali: SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Kanada, Belgija, Danska, Italija, Holandija, Norveška, Turska, Portugal i Španija. Dakle, osim netom primljenih članica NATO iz Evrope (Mađarska, Poljska, Češka...), sem Islanda i Luksemburga, koji nemaju vazdušne snage - svi osim Grčke.