Cvijetin Milivojević

Kao hronični zagovornik „pregovaranja do iznemoglosti“, bezuspešno pokušavam da, još od 1991. naovamo, ukapiram zašto oficijelni Beograd, sa predstavnicima kosovskih Albanaca, upravo mazohistički, razgovara o svemu i svačemu, osim o onome što, em Zapad jedino razume, em su na toj temi pregovarački argumenti apsolutno na srpskoj strani. Dakle, o imovini države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Da je Tači samo malo mudriji, sam bi on već preklinjao Eštonovu da podrži zahtev Beograda za formiranjem „zajednice srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima“. Time bi nas, za duga veka, pobedio upravo našim oružjem, jer, ovako ili onako, čak i takva „zajednica srpskih opština“ ostala bi deo nezavisnog Kosova, a ne pod suverenitetom Srbije. A više od toga, srpski ovlašćeni i neovlašćeni dogovarači, zbog Svetog Datuma, ne smeju ni da pomisle da zahtevaju, a nekmoli da to glasno zucnu.

Verujem onom malcu Ledenom, savetniku Predsednikovom, što nas, glede Kosova, kao hipnotisane, mesecima drži u neznanju, kad iznebuha priopći da će delegacija Srbije u Briselu nepokolebljivo nastojati da dođe do – kompromisa!

Nekako baš posle „jogurt revolucije“, a u predvečerje skupa na Gazimestanu prigodom protoka šest vekova od 1389, Vida Ognjenović je, iskopavši odnekle podatke o novosadskoj proslavi 500 godina „Kosovske bitke“, napisala svoje sumnjičavo „Je li bilo kneževe večere“.

Svega ovoga ne bi bilo, samo da su, 2000, makar taj jedan put, poslušali Vuka i rasformirali tajne službe bezbednosti; da nisu prečuli Čanka kad je tražio da se lustriraju oni što su se devedesetih ogrešili o javni moral; da Dinkić, isti Čanak, Čeda i drugi samozvani „opunomoćeni đinđićevci“ i „krizne štablije“ nisu već od 6. oktobra počeli da preprodaju indulgencije i slične oproste i otkupe grehova po „pink“ medijima, te ondašnjim tajkunima; da se Koštunica nije igrao „Majke Tereze“ prema „poraženim snagama“... Sve u svemu: da je „Pera odmah otišao na policiju“.

Gledah juče ujutro Pantića. Pametan neki čovek, vešt lokalac, svoj na svome, ali nikako da mrdne sa mesta „mlađeg referenta“. Mislim, Krstimir. Po funkciji, šef mu, Vulin trebalo bi, valjda, da bude taj naš Šojić, jer jedino takav pavićevski tip prepredenjaka mogao bi, s nekom nadom u uspeh, „na crtu“ utreniranoj briselsko-prištinskoj ekipi. Ali, s obzirom na ishod dosadašnjih ćakulanja s Eštonovom, izgleda da se čak ni u liku samog Dačića ne možemo nadati našemu Srećku.

Bolje da su sprečili, nego ovako, nakaradno, lečili.

Oznaka „strogo pov.“ napokon je skinuta!Samo tri dana uoči svog 84. rođendana, na zahtev večite zaručnice, putem jučerašnjih „Novosti“, ekskluzivno je otkrio svoje prezime koje je tako dugo skrivao, prosto zato jer ga se stideo. „Prezivam se Bušibrodić Potapalić“, saopštio je, ovu najstrože čuvanu tajnu, dragoj Olivi, uz vapaj „Uzmi ili ostavi“, grešni Mornar Popaj.

Tačno sam znao da će, iz celog Nikolićevog spiska lepih želja u vezi s Kosovom, nepristrasni Vašington i neutralni Brisel da zaboli baš ova rečenica: „Ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovorimo.“Baš kao što mi je logično i da tekst Platforme vascelom svetu (prvi) obnaroduje baš onaj proalbanski „Observer“, Server Danijel, sa sve sintetičkom sugestijom da je ovaj plan u Nikolićevom kabinetu skovan kako bi se oslabio Dačić. Koji je, jelte, prema istom spinu, konstruktivan, za razliku od, moguće je, Nikolića koji nikada nije postao, do kraja, kooperativan.

Broj 13 je za civilizaciju Maja imao naročit značaj, stoga, ako se vreme računa od 3114. godine p.n.e, kako je zapisano u njihovom kalendaru, 13. baktun (period od 394 godine) ističe 5.125. godine, tj. dva dana posle Svetog Nikole, elem 21. decembra 2012. U koliko sati, narednog petka, počinje apokalipsa - još oficijelno nije potvrđeno...

Đilas – ovaj što je umislio da je Branko Pešić i Ljuba Davidović u jednoj ličnosti – rešio da, zbog snega u prosincu, kad mu vreme nije (iako ni izbori neće skoro), časti besplatnim prevozom one što, i inače, ne plaćaju gradski prevoz, a ove koji su već kupili „bus plus“ kartice odlučio da kazni manjkom autobusa, trolejbusa i tramvaja. Mali je korak od šefa Narodne kancelarije predsednika Republike do „narodne majke“. Ko ne veruje, neka pita „penzionersku maćehu“, ovog „Junošu“ od PTT-a.

Kao redovni konzument gradskog prevoza via „Bus plus“, s prvim danima prosinca, mogu tek setno da konstatujem: novi predsednik Demokratske nema više vremena za brige svojih dragih Beograđana.Bio sam od onih što su letos smatrali da nova republička vlast ne treba da „prekomponuje“ Beograd. Razlog sasvim natpolitički: prestonici je, na njenom čelu, neophodan „foto-robot“ Dragana Đilasa. Elem, menadžer, a ne političar. To i dalje tvrdim, ali, pod jedan, Đilas je, od 25. studenog, političar u punom kapacitetu.

Obećao je 200.000 novih radnih mesta, povećanje penzija, ukidanje viza, mostove, gasovode, koridore, 1.000 evra po glavi punoletnika, bolji život, Torino u Kragujevcu, Evropu u Srbiji, Srbiju u Rusiji, Beograd u Banja Luci, Vojvodinu u Briselu, Kosmet na Kosovu, Dačića u Vladi...Do danas - ispunio Dačića. I radikale raspolutio postoperativno. Ostalo nije, zbog svetske ekonomske krize i svinjskog gripa, piše u Vladinom „Paketu mera“.

Možda Gotovina i Markač zaista nisu ni krivi za ono za šta ih je „Sveto haško tužilaštvo“ teretilo. Većini ljudi odavde, verujem, ne smeta sama oslobađajuća presuda, već je problem u tome, što ako dvojica hrvatskih generala nisu krivi, a druga dvojica osumnjičenih (predsednik Tuđman i ministar vojni Šušak) već odavno nisu živi - onda nema ni hrvatske krivnje za „udruženi zločinački poduhvat“.

Piše mi jedan poznanik još iz studentskih dana, onomad i važan aktivista „one prave“ Demokratske, da, sa starim prijateljima iz stranke, pravi frakciju koja ima radno ime „Izvorne demokrate“. Nije da ja neću da čuvam tajnu, već verujem Vučiću i Dačiću da „službe rade svoj posao“, pa se i o ovome sigurno već dočulo „tamo gde treba“ – stoga, evo, delim s vama, poštovani čitaoci, ovu ekskluzivu.