Cvijetin Milivojević

Prva vladavina DOS-a i nije bila ništa drugo do opsesivna kampanja liderčića koalicionih strančica koje, same, sve skupa, dakle, na gomili, ne bi mogle da prevale cenzus - da zavade Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu.

Biće da sam, kao hroničar sa krkobabićevskom memorijom, jedini izgleda, primetio da je Boris Tadić u fotelji predsednika Srbije, duže nego što je na istom mestu stolovao Slobodan Milošević. A već ovoga proleća ili, najdocnije, u decembru, naš predsednik će od građana, kao i Putin, zatražiti ukupno, treći (jedan po starom, a dva po novom Ustavu) uzastopni mandat. No se nije dosetio da, kao, sirijski suveren organizuje referendum koji, rečenom Asadu, omogućuje da se legalno trka za još najmanje dva sedmogodišnja predsednikovanja.Ali, nije mi tema, jelte, da pravim neprimerena poređenja i neuspele aluzije. Ja bih ovde o „zvucima rodnog kraja“, o slikama zavičaja.

Neko je nekada rekao: „Pakao je tamo gde više ne postoji nada“. Da li se iko ičemu u ovoj „prokletoj avliji“ od države, osim u sportu, nada? Da li se iko raduje nekakvom uspehu, pobedi ili makar promeni u životu? Da li iko sanja (osim naravno ružne snove)? Ličimo na ona „tri majmuna mudrosti“ u Japanu. Jedan rukama pokrio oči, drugi uši, treći usta. To će reći ne vidim ništa, ne čujem ništa i ne govorim ništa. Prema očigledno pogrešnom verovanju, onome ko sledi ovaj metod, dešavaće se samo dobro.

Na stotu obljetnicu balkanskih ratova, odnosno tačno stoleće otkako je vraćeno pod srpski suverenitet Kosovo je dobilo pravo da se, pod sopstvenim imenom i prezimenom, predstavlja u međunarodnim relacijama. Ne znam zašto mi, kada pomislim na prošlonedeljni pregovarački saldo našeg usmenog dogovarača Borka Stefanovića, na um padnu imena generala Danila Kalafatovića, Svetozara Marjanovića i Obrada Stevanovića.

U „mrtvoj trci“ s Tikom Stanićem koji bi ruku u vatru stavio da građani Srpske ničega nemaju protiv rediteljskog prvenca Anđe Džoli, u ono malo neradnih dana, razleteli se, po ovdašnjim televizijama, s tajnim pismom u rukama (adresant: Priština; adresat: valjda, Brisel), Ivica s maricom i najznamenitiji mali Borko u Srbiji, još od izvornog „Pozorišta u kući“. Ne mislim, dakle, na Bjelogrlićev rimejk, već ono sa pokojnom Stašom Pešić, neprikosnovenim Đuzom i neodoljivom Ljiljom Lašić.

Dakle, Vlada na zalasku, udruženje građana koje se, i bez parlamentarne podrške, pravi da vlada, zbog štednje struje, preporučilo državnim i lokalnim organima, ustanovama i privredi „minimiziranje ili, ako postoji mogućnost, potpunu obustavu procesa rada“,Sretenje gospodnje proteglo na još jedan, treći neradni dan. Što se ono kaže - gde se ima, tu se i prosipa. Mislim na nerad. Tako naša Vlada operacionalizuje vizionarsku ekonomsku strategiju „Srbija 2020“ predsednika Republike koji, malo-malo pa dovikne: Čuvajte radno mesto „kao zjenicu oka svog“!

Ako se i u čemu slažem sa piskaralima teralica za javnost iz Krunske ulice, slažem se da Tomi Nikoliću pristaje nadimak „politička kukavica“, jer se nije izjasnio ni o čemu strateškom, a krupnom. Ni o Mladiću ni o Kosovu i tome slično.Ali, za razliku od narcisoidne, em hiperdemokratske em ultrapatriotske em evrofanatične, vlasti, opozicija se, i građanska i nacionalna, makar izjašnjava o životu.Vlasti na odlasku, mislim Demokratskoj, važnije je, dočim, da zavađa petliće unutar koalicionih redova; da na pretećem dugom štapu drži „prirodne saveznike“; da dva svoja politička prijatelja, onog koji je već dvared uskakao u ovdašnje izbore držeći stranu DS-a i ovog koji se nemilosrdno nudi za glavnog postizbornog koalicionog partnera istog DS-a, huška, kao, jednog na drugog. Važniji su im, bože im oprosti, Milorad i Čedomir na brvnu, od hleba našeg nasušnog.

Zahvaljujući prominentnom Agitpropu iz Krunske (hvala mu još jednom) polako, među kolumnistima „Danasa“, preuzimam primat najnegativnije ocenjenog: trenutno, prosečna ocena 2.46! Što se nekako poklapa sa mesecom (septembar 2011) kada je Vrhovni propagandni stožer sa Andrićevog venca presudio: ovaj nije s nama - dakle, taj je protiv nas!

Navršilo se tome, evo tačno, deceniju i po, kako je nas nekolicinu urednika pokojne dnevne „Demokratije“, Zoran Đinđić pozvao u „Verdi“, na večeru, da bi nam saopštio „suvu ekskluzivu“.Dakle, da nam, „u poverenju“, prizna, znate, ono od čega je potom Vuk Drašković napravio celi antiđinđićevski cirkus.Kazao nam Đinđić tada da se upravo video sa - Slobodanom Miloševićem. Čovekom zbog koga je cela Srbija stala na tri meseca.

Još jedna pobeda i - ja sam izgubio!Ukoliko se takozvana nacionaldemokratska opozicija, u međuvremenu, ne prizove pameti, Tomislavu Nikoliću ostaće samo da uzvikne onu Pirovu rečenicu nakon „pobede“ nad Rimljanima.Poslednji je trenutak da Nikolić, ako stvarno hoće da osvoji vlast - pozove Vojislava Šešelja u Sheveningen, izvini mu se za odbegnuće i zatraži pomoć. Naprednjaci plus Koštunica - a već je polovina januara - i dalje nije dovoljno. A neće biti čak ni ako Srpska napredna stranka i pre izbora obezbedi podršku PUPS-a i Saveza vojvođanskih Mađara.

Nadam se da mi nećete zameriti, poštovani poklonici i cenjeni kritičari, ali moj „apsolutni šampion“ dosadašnjeg toka 2012. zove se - Boris Tadić.Krenulo ga ove ili je on i do sada, dužnost koja ga je, sticajem slučajnih okolnosti, snašla, valjano obavljao - samo to ja nisam kapirao.

„Tamo gde se spajaju dve reke suočiće se, možda već u utorak (nadajmo se, samo oči u oči) dve Srbije. Ona što je pre sedam godina bila na Gazimestanu i na Ušću, pa pre pet godina opet na Ušću i koja još veruje onom koji tvrdi:1. Da je ujedinio Srbiju;2. Da je sačuvao mir i slobodu srpskom narodu;3. Da neće dozvoliti tuđinu da upravlja Srbijom;4. Da jedino on ovu zemlju može povesti u XXI vek.

Za slučaj da letos u Beogradu neko nije dobro razumeo ili čuo („Ne čujem dobro, ali biće uhapšeni!“), naša prava premijerka Angela Merkel je i juče, iz „srca Srbije“ (prema Rezoluciji 1244 i preambuli Ustava), sa Kosmeta, ponovila da „za dobijanje statusa kandidata Srbija mora da uspostavi razumnu robnu razmenu sa Kosovom, kontrolu nad prelazima i da ukine paralelne strukture“.

I ode Boža. Iako je, ma do podne, Blaženog Devetog prosinca, izgledalo da će skinuti s klina svoje legendarno penkalo.

Dok je Gordana Bodrum Čomić, opomenama „samerenim“ Svetom pismu, tj. Poslovniku, rafalno kosila radikale što su, još jedini od opozicije, preostali na skupštinskim barikadama, pripadnici Kfora zauzimali su put Kosovska Mitrovica - Zubin Potok i silom potiskivali građane ka selu Zupče.Dok su zesovci još mamurali uz šargije Dina Merlina, a espeesovci „krmeljali“ od vikend-derneka Šabana Šaulića - takav je biva bio ratni raspored za odbranu Kosmeta - vojnici nemačkih i austrijskih (aferim!) jedinica Kfora, uz pomoć gumenih (neki su čuli i prave...) metaka, suzavca, šok bombi i vodenih topova, uklanjali su barikadu u selu Jagnjenica.