Cvijetin Milivojević

Severnim Srbima iz "južne srpske pokrajine" usprkos, Borislav Stefanovićodleteo je u Brisel, sve se dičeći kako ima "pun mandat i podršku" Vlade za ono što je (ne znamo šta) dogovorio i ono šta (ne slutimo šta) treba do 9. decembra još da dogovori.

Predsednikov državni ceremonijal, u nedelju oko ručka, nasankao vlastitog predsednika. Dovelo ga u jednu od sedam televizija sa nacionalnom frekvencijom, a jednu od dve sa grčkim kapitalom, da tamo, umesto pred Narodnom skupštinom Srbije, građanima saopšti kako su „integrisani prelazi“ prava stvar.

Da se razumemo, i dalje mislim da su radikali i Basarin bivši partijski šef Koštunica, na jednoj, a Basarin aktuelni stranački vođa Čedomir Jovanović, na drugoj strani - sve i da nisu u pravu - jedini, glede Kosova, makar zbog iskrenosti, za svaku narodnu hvalu.Jer, kao što je i funkcionalno nepismenom građaninu skroz jasno da bi jedino ulazak u NATO i odricanje od Kosova ubrzali naš „evropski put“, tako je i apsolutno pošteno legitimisati se protivnikom ulaska u Evropsku uniju, ako to podrazumeva, kao što je sasma belodano, srpsko „zbogom Kosmetu“.Zato mi je pretužno bilo gledati preksinoć dugogodišnje statiste u preglomaznim kostimima glavnih junaka, u predstavi „Lutkarskog pozorišta“ iz Nemanjine 2.Na Koraksovu karikaturu Slobe u Maršalovom šinjelu, mogao sam, makar, da se nasmejem - ovaj put čak ni to nisam.

U ponedeljak ujutro, u intervalu između 08.11 i 09.09 sati, za okruglih 58 minuta, prevalio sam Đilasovom „dugom devetkom“, potez od Voždovačke crkve do Slavije, trasom koju su tramvaji, u vreme gradonačelnikovanja Bogdanovića, Božića, Đinđića, Čovića, Unkovića, Bakočevića, Bogdanovića i ostalih prevaljivali za 300 sekundi. Na pomenutoj maršruti, inače, ne podiže se nikakav „kapitalni most“, ne renovira se nijedna „Gazela“, niti gradi deonica nekog autoputa ili kakvog koridora, a nije bilo ni nekakvih štrajkačkih zaseda.

Postoje najmanje tri ozbiljne podudarnosti između morbidnog kraja Muamera el Gadafija i tragične sudbine Slobodana Miloševića.Samozvani vođa Džamahirije skončao je kao žrtva bestijalnog iživljavanja osvetnika; demokratski birani predsednik Srbije i Jugoslavije otišao je fizički sa ovoga sveta unižen i ponižen, telo su mu izlagali u jednom muzeju, a sahranjen je pod okriljem noći.Obojici su, u sam suton, okrenuli leđa najbliži saradnici.Sem Mahmuda Džibrila, danas predsednika Prelazne vlade, a nekoć Gadafijevog šefa za planiranje i ekonomski razvoj, od Pukovnika su kontrarevolucionarima, poslednjih meseci, prebegli i ministar pravde, ministar spoljnih - beše li - i ministar unutrašnjih poslova.

Ako Tadić hoće da svojoj stranci, na sledećim izborima, obezbedi barem bronzano odličje, sa Mićunovićevih „levih skretanja“ mora hitno da se vrati na pragmatičnu, koketno-nacionalističku politiku Zorana Đinđića u čijoj je agendi, osim za umereni evrofanatizam, još i više bilo brige za, recimo, Kosovo ili Republiku Srpsku.oraće Tadić da se ponovo samopropita ko to još od bivših i sadašnjih birača Demokratsku stranka percipira kao partiju levice i kome je još, osim njenom sadašnjem rukovodstvu, jasno zašto se „stranka nacionalnog demokratskog centra“ (sic!) gura po Socijalističkoj internacionali.

Predsednikov propagandni stižer i preksinoć je (nedelja, 9. oktobar) dobio trku s vremenom, uspevši da se nakači na Zimonjićev pekinški trijumf i ugura u sportski blok Drugog dnevnika po Tijaniću.U međuvremenu se nije oglasio onaj „Živkovićev mali“ na čelu srpskih Javnih „Pošta“; vremena za moje malo, javno postavljeno, građansko i pretplatničko pitanje nije imao ni uvaženi Šabić, ali ima, ipak, nekakve vajde od moje utopističke utakmice s Krstićem dr Nebojšom. Elem, stigla mi tri argumenta u moju korist.

Ako se Cvetkovićev tim ne oklizne makar do kraja godine, ispašću oča.jno loš prognozer. Jer, jedan sam od retkih koji je - još u jeku horske medijske kampanje za sklepavanje ove i ovakve „proevropske“ vlade - govorio kako ovaj neverovatan spoj mladosti i iskustva, levog i desnog ekstremizma, ne može da obrne pun četvorogodišnji krug.Hteo sam da verujem kako u politici postoji nešto više od zbroja malih ličnih interesa i sinekura. Da su tu važni i poneka ideja, pa ideologija i program, elan i entuzijazam, sprovedba izbornih obećanja; pa da se ljudi, i u politici, kao u životu, drže za reč... I tome slično.

Korisnike svojih komunikacijskih usluga juče je „Orion telekom“ ceo dan ostavio na otvorenom moru, bez elektronskog čamca i internet pojasa za spasavanje. Pukao sistem - tako nekako glasilo je oficijelno obrazloženje.Taman kad sam bio na putu da se ozbiljno razbesnim, skapirah na vreme da je gazda te kompanije isti onaj Slobodan Đinović, kome je, prošloga vikenda, Bujoševićeva „Politika“ ustupila svoj prostor, a meni oduzela, uz obrazloženje da „pišem i u konkurentskom Danasu“, što, znam to iz ličnog iskustva, tokom boravka u „najstarijoj novinskoj kući na Balkanu“, 1989. i 1990, jelte, nije primereno.

Kad nemaš ništa pametno da kažeš - pametniji si kad ćutiš.

Izbori samo što nisu, zvaće se redovni, makar bili i nešto pre vakta, jer tako zvuči kao da nismo u vanrednim neprilikama. Biće onda, kada to odredi, malo zakon, a više Tadić, tj. u dan kada astrolozi s Andrićevog venca izračunaju da će se poklopiti plavo nebo i žute zvezde.Uvek sam se radovao izborima. Makar i onim delegatskim, kada smo zaokruživali već izabrane; ma veselio sam se i onim fingiranim demokratskim kao, ono, kad su Slovenci, između više kandidata, izabrali partijskog autsajdera, pokojnog Drnovšeka za člana Predsedništva SFRJ ili kada su građani Socijalističke BiH, za isto telo, umesto „američkog špijuna“ Kecmanovića, izglasali akcijaša Bogića Bogićevića.

Odavno „drvim“ kako mi se ne dopada to preterano grljenje, cmakanje i ostale sorte intimiziranja za kojima, u susretu sa strancima, zbog nedostatka argumenata ili od prirode datog suviška ulizištva, gde treba i gde ne treba, poseže naš politički krem.

Bila Jadranka Vlaisavljević Kosor tamo gde srpski političari ne mogu i ne smeju bez dozvole predsednika takozvane vlade lažne države samozvanog Hašima Tačija koju aklamativno nikada nećemo da priznamo. Pošto je, prethodno, o 16. obljetnici Vojno-redarstvene akcije „Oluja“, iz Knina, nadomak koga postoji još jedan toponim Kosovo, naročite i izvanredne pozdrave njihove domovine odaslala haškim osuđenicima, generalima Gotovini i Markaču.

Kolumnisti su, barem meni, najukusniji za čitanje kada se odvaže, pa pređu onu tanku žicu između kritike i uvrede, kada provociraju, a činjenicu, po običaju, dosole sa što više fantazije. Eto, Tijanić od posle ministarske, a pre nove (erteesovske) ere, na primer - da se ne uvredi Lekić, za koga mislim da je, zapravo, neprikosnoveno surov u reportaži.

Cenjenom piscu, vrlo poštovanom Pijemontezu, da mu ne propadne aksiom o prekodrincima - mala pomoć prijatelja...Pošto već, veli, nije mislio isključivo na mene - iako i na me sumnja da ću se, u slučaju opasnosti, „bezbeli, vratiti na vjekovna ognjišta“ - već na množinu, hajde da mu pripomognem:ože biti, mislio je na cenjenog sadašnjeg predsednika, Sarajliju po mestu rođenja, mog Semberca po majci, Nikšićanina po ocu?Na Čedu Jovanovića koji u imovinskom kartonu prijavljuje samo nekretnine u BiH, nasledstvo po majčinoj liniji?Na pokojnog Vožda od Lijeve Rijeke?