Cvijetin Milivojević

Vidim da su se patrioti, posebno oni uvezeni s one strane Drine, zdravo zabrinuli da nekim slučajem Brejvikov pokolj ne posluži kao motiv za dalju „satanizaciju Srbije“ - dijagnostikovao je, moj uvaženi kolega po nagradi „Staša Marinković“ i komšija po kolumni u „Danasu“, stanje mentalnog zdravlja javne sfere po Srbiji, ostavljajući nam da se sami prepoznajemo.

Podžapali se opet, principijelno kao i uvek, Es-pe-es i Se-pe-o, povodom iskopanih kostiju na Adi, oko toga ko je, pre sedam decenija, bio fašista, a ko antifašista; te, jesmo li imali dva antifašistička ili jedan herojski, a jedan kvislinški pokret; te, koji je bio oslobodilački i demokratski, a koji prozapadni, što mu, danas, o svetom Arhangelu Gavrilu 2011, dođe nekako isto...

Srbi možda i ne vole vlast, ali to vešto taje, pa je, mahom, poštuju ili joj se, bar, ne zameraju. Znate ono kad je, nekoć znameniti, opozicionar pitao seljaka za koga će da glasa, a ovaj mu odgovorio: „Glasaću i za tebe kad budeš na vlasti.“Naš glavni junak možda intimno i ne voli predsednike, ali ih, neovisno od toga kako se zovu, javno ljubi, vrlo se slika s njima i obožava da drži njihove fotografije umesto šustikli.Naročito, kad šuma ozeleni i kad, po srpskim drumovima, niknu zimske rupe. Kad, elem, grane proleće, eto Mrke, a gde je Mrka - tu se puno obećava i dobro krka. A leti je „inženjer Mrkonjić“, kako mu je, daleke 1999, „godine obnove zemlje“, protepao RTS, baš u top-formi.

Otkako je, ono, zimus, lupio šakom o sto i naglavačke izbacio Dinkića iz Nemanjine, naš premijer, malo-malo, pa iznova zadobije moje, sve nove i nove, političke simpatije.Na primer, onda ono, kad je, uvidevši da ima viška slobodnog vremena, odlučio da, pored fotelje predsednika Vlade, sebi dodeli i mesto ministra finansija.Pa, otkada je odbio da dolazi na mesečni raport dosadnim poslanicima koji stalno nešto zapitkuju, kritikuju i krituckaju.

Po jedna bivša novinarka - beše li - Pinka i BK, direktor jednog, tri četvrt državnog, preduzeća, dvoje suvlasnika „Grand prodakšna“ (... zvezda, parade, šoua, te „Narod pita“, pride), jedna aktuelna voditeljka roze televizije, jedno nacionalno „Lane“, jedan Vuk samotnjak i, naravno - Džej.

Država je važnija od svake, pa i moje stranke. Ne želim jaku (...) stranku u parlamentu jedne slabe države... Podrška Zapada nikad nikom u Srbiji nije donela glasove. Naprotiv, oduzela ih je.I tome slično. Na pomenute pragmatično-patriotske reči slučajno sam naleteo prelistavajući svoju izbledelu novinarsku beležnicu iz oktobra 1994. Tragao sam, naime, za odgovorom na pitanje zašto ovdašnji evroatlantski skeptici, ni ovaj put, nisu uspeli da akumuliraju narodnu energiju i politički oplode svoje javno opredeljenje protiv severnoatlantske alijanse.

I - ode Mladić... Pa je red da „podvučemo crtu“. Da vidimo, „šta smo sve imali i šta još nije plaćeno“, tj. od čega se živi.Stišale se emocije u vezi s Generalom; krupni seljaci, pardon farmeri, izborili subvencije; URS samo što nije decentralizovao Srbiju, sve onako, na regione.

Bejah odlučio da ne pišem o Šojićevoj velikoj maškaradi „za štampu, medije, televiziju, novinari, tranzistori“ i tome slično. Ali, čitam, čitaoci „Danasa“ baš to zahtevaju od svojih kolumnista - da glasaju „za“ i „protiv“ najnovije pobede proevropske vlade, na njenom i našem „putu ka kandidaturi“. Elem, jasno i precizno, kao radikali ili „eldepeovci“, a ne zakukuljeno i zamumuljeno, poput naprednjaka ili ovih rekordera po transferima u Hag (19 ih beše za njihove vlade), rekoh li, „deesesovaca“.

Jedan uvaženi čitalac „Danasa“ ovako je komentarisao moj tekst „Dačić - kandidat za Đinđića“: „Sve što je napisao Cvijetin Milivojević o DSS u ovoj svojoj kolumni apsolutno je tačno. Ali, nije li neobično braniti Ivicu Dačića tako što će se napasti DSS?“

Izjavom „Zeriju“, Ivica Dačić je iskazao više javne kuraži čak i od Čede Jovanovića i njegovih kojima je opstanak Srba na Kosovu ispred opstanka Kosova u Srbiji, pa i od Nataše Kandić koja je, kao jedini srpski „opinion lider“, prisustvovala činu proglašenja kosovske nezavisnosti.Da li se to naslednik Slobodana Miloševića na prestolu Socijalističke partije Srbije kandidovao za nepopularnu ulogu Zorana Đinđića u srpskom političkom diskursu? Pošto je, naime, već „progutao najveću žabu“ (okusio zabranjenu ljubav sa Borisom Tadićem), u prištinskom listu predložio je podelu Kosova kao „jedino realno, a brzo rešenje“.

U iščekivanju Inckovog raporta Savetu bezbednosti, na oči mi naviru suze Sonje Lokar.Za mlađe čitaoce, bilo je to 22. januara 1990, na 14. vanrednom kongresu Saveza komunista Jugoslavije. Slobodan Milošević (za njega ste, pretpostavljam, svi čuli) zahtevao uvođenje sistema „jedan čovek - jedan glas“ u partiju i jugoslovensku državu; Slovenci, glasno, i Hrvati, nešto tiše, predlagali „konfederaciju“ republika i republičkih delova Kompartije, pa skupa, demonstrativno napustili skup. Bio je to formalni početak kraja SFRJ, a drugarica Lokar bila je i, hvala bogu, još je Slovenka, danas čak i neki važan aktivista tamo po EU i Paktu za stabilnost.

Kako bi cela stvar mogla da se završi osim prevremenim izborima i to - do kraja godine!? Ruku na srce, Tomislav Nikolić je, i do sada, isuviše popuštao Borisu Tadiću, čak toliko da je u delu javnosti stvoren utisak kako je Srpska napredna stranka opozicija po meri, malo Brisela, a malo više, Demokratske stranke.

Da li vam se, katkad, pričinilo da nas ova dvojica najjačih i najglasnijih, udarnički i u saglasju, sve zajedno, blefiraju?eni, priznajem, jeste.Em, od leta 2008, nešto „cogito, ergo - sum“. Em je moje sumnje, preksinoć, potvrdio deakumulirani narodni poslanik Mlađan Dinkić koji - za razliku od mene što, dve i po godine, otkrivam rupu na saksiji govoreći o žuto-plavoj „logističkoj podršci“ začeću, rođenju i krštenju naprednjaka - ide i korak dalje i veli da je njegov, još važeći, koalicioni partner i stvorio Srpsku naprednu stranku.S tim što se štovani Dinkić i ja slažemo u jednom: Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić su isuviše ozbiljan politički materijal za diskografsko-rediteljski advertajzing egzibicionizam sa Andrićevog venca.

Ne volim da pametujem na slobodne teme, jer, kako me, pre neki dan, posavetova Aleksandar Vučić, „kad vi analitičari već sve znate, osnujte onda partiju i izađite na izbore“. Za početak, ne smatram se ni „političkim analitičarem“. Ali, pitala me juče jedna novinarka šta bi to naše stranke mogle da ponude kao predizborne adute na sledećim parlamentarnim izborima, pa sam napravio izuzetak. Besplatne ideje dajem samo ovim malim, što nemaju puno para.

Otvoreno pismo osmorice hrvatskih (BH) intelektualaca tzv. građanske provenijencije, od kojih su najmanje trojica veoma znani (Jergović, Lasić, Lovrenović) i ovdašnjem književno-političko-publicističkom auditorijumu, uzburkalo je Sarajevo i Mostar, skoro kao Beograd prošlonedeljni glas Čede Jovanovića protiv NATO agresije na Libiju, na jednoj, i izrazi naročitog uvažavanja Vladimiru Vladimiroviču, na drugoj strani.