Cvijetin Milivojević

Stratezi i stvarni kreatori srpske „sojenica spoljne politike“ - mislim, ono, da budemo nasađeni na sva četiri stuba i svima lepo - nikako ne bi Nesvrstane ove godine u Beogradu. Ali, dobro, makar su iskreni: neće, vele, da guraju prst u oko Briselu, jer ova evropska vlast vodi Srbiju nezaustavljivo putem evroatlantskih integracija i tome slično, bla-bla-truć.Neposredni izvršilac Vuk Jeremić, u ovom je slučaju, aboliran.

„Jugoslaviji su potrebni stvaraoci koji će moći državu ponovo da izgrade, a ne vukovi koji pod vođstvom vuka predvodnika love u čoporu...“ - napisao je, u uvodniku pod naslovom „Nećemo da podstičemo nasilje“, suvlasnik tiražnog dnevnog lista čiji sam zamenik glavnog i odgovornog urednika tada bio.Zbog tog besprizornog obračuna sa sopstvenim čitaocima, sa studentima i građanima koji su, širom Srbije, protestovali zbog velike izborne krađe, iz naivnog entuzijazma sam, sa skoro celim uredničkim kolegijumom tog dnevnika, bez „žute banke“, iste večeri, počeo da pravim novi list.Ime „Demokratija“ poklonio nam je Zoran Đinđić.

Ako ima dokaza - ne sme da bude odustajanja, ni po koju cenu. Ako ih nema - a baš iz krugova bliskih našem Tužilaštvu za ratne zločine, i ovaj put, stižu glasovi sumnje - dosta više blamiranja.Da se ne lažemo, kad su već u slučaju ratnog člana Predsedništva BiH Ejupa Ganića, optužbe iz Beograda, u Londonu, presuđene kao „tanke”, dokazati krivnju Jovana Divjaka za egzekuciju u Dobrovoljačkoj ulici, teži je posao nego, na primer, osuditi Klintona, Blera, Solanu ili Olbrajtovu za bombardovanje Srbije 1999. godine, čak i bez objavljivanja „Memoara” Blerovog spin-doktora. A, podsećam, DOS-ova vlast je, ipak, posle 2000, ovaj proces ‘ladno diskvalifikovala pred sopstvenim pravosuđem.

„Svi možemo da kupimo mleko jer nam država to garantuje. Trenutno prazne prodavnice su momentalna stvar koja će se ubrzo ispraviti, kad mere zažive, a to nije moguće još ovog meseca. Sigurni efekti mera očekuju se do Nove godine...“ Završen citat.Ovaj rafal optimizma, od zaborava sačuvan u mojoj novinarskoj beležnici, izmitraljirao je, nekoć potpredsednik Socijalističke partije Srbije, dr Borisav Jović, na press-konferenciji, 13. septembra 1993.

Kao iskusnom zaluđeniku za fudbal i skupštinske prenose, već prema najavama jučerašnjeg „iventa“ bilo mi je jasno da će selektorka Đukić Dejanović, na debiju ove parlamentarne sezone, svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, radi privremenog mira u vladajućoj kući, ići na „nula-nula“, forsirajući dosadni „katanaćo“.

Vojska raspustila parlament i suspendovala Ustav. Vrhovni vojni savet će da donosi zakone, a njegov predsednik predstavlja zemlju u inostranstvu...

Pa, da rekapituliramo „gde smo i šta smo“, posle jednog od najposećenijih i najbolje organizovanih mitinga u bližoj istoriji srpskog višestranačja... Manifestovali su naprednjaci ono što se i znalo - mnogo su jaki. Potvrdili da su, u ovom trenu, najbrojnija i najdisciplinovanija stranačka vojska u Srbiji. Dokazali da im je rejting u zemlji - u zenitu. I imidž im u Briselu i Vašingtonu - sudim po Nikolićevom i Vučićevom govoru - ide uzlaznom putanjom.Ali, nažalost, fanova „Promena“ (verujem, čak, i simpatizera „Preokreta“), niti smo, makar i za dan, bliži prevremenim izborima, niti je Srpska napredna stranka, bar i za dlaku, bliža vlasti no što je bila do subote. U to ime, još jednom ću parafrazirati samog sebe.

Još od začeća ovakve vladajuće koalicije, govorim da ova Vlada, pre isteka mandata, može jedino da se sruši nekakvom subverzijom iznutra (od početka tipujem na Dinkića ili Dačića) ili nekom manifestacijom ozbiljnog nezadovoljstva građana koja ne bi bila instruisana iz bilo kog opozicionog političkog štaba.Eto, na primer, i u dramatičnim političkim i društvenim promenama u Tunisu i Egiptu, kojima prisustvujemo u direktnom TV prenosu, u prvoj je etapi, prvenstveno, bilo reči o socijalnom buntu. U Tunisu zbog siromaštva koje se iz mediteranskog pojasa činilo nevidljivim; u Egiptu zbog fakta da ogroman postotak stanovništva živi sa dva dolara dnevno...

Zbog Svetog Save i pozorišnog komada Siniše Kovačevića, pre dvadeset proleća, puklo je, na polzu Slobodana Miloševića, jedno unutarhercegovačko kumstvo u Beogradu. Bio je to događaj koji je umnogome opredelio političku budućnost Srbije.Zbog Rastka Nemanjića, za ovaj Savindan, Muamer Zukorlić najavljuje skup na temu „asimilacija Bošnjaka u Srbiji“.

Naši rusoljubi u srcu, vešto kamuflirani u evrofanatike, hrabro - za razliku od poslovično kilavih evroskeptika - pokušali, oko Nove, da zavrnu Evropsku uniju. Na njihovu nesreću, provalio ih Brisel, pa akcize poslao na popravni u srpski parlament, s tim što se to sada, stručno, ne zove baš tako, već „evropske direktive“, jelte.

Hteli - ne hteli, „svi smo mi pomalo socijalisti“, evo već dve i po godine, od povijesne razmene poljubaca između Borisa Tadića i Ivice Dačića.A kako danas izgledaju oficijelna tumačenja naše friške istorije s neistorijske distance, ne bi me iznenadilo da na sledećoj skupštini Demokratske stranke vidim uramljenog Slobodana Miloševića, a na partijskom kongresu socijalista slike Zorana Đinđića.

Svašta koječega vizionarskog zgusnulo se u samo jednu nedelju između Nikoljdana i Božića po novom kalendaru: partijsko proviđenje Demokratske stranke „Srbija 2020“; predlog, em „štedljivog“ em „razvojnog“, budžeta za 2011, sve „u funkciji dugoročnog razvoja zemlje, oživljavanja privrede i podizanja socijalne odgovornosti“; te Cvetković-Đelićev okrugli sto „Vizija bolje budućnosti (zvuči poznato: „Za bolji život“ - „Da živimo bolje“?) - Srbija 2020“.

Kad zažmurite, šta je ono čega se sećate sa subotnje Izborne skupštine Demokratske stranke:

U Leposaviću, na severu, glasao jedan birač; južno od Ibra, ono malo srpskog čemera - vele, 20 hiljada duša - probiralo između čak osam srpskih lista, a u Štrpcu udario Srbin na Srbina. To je rezultat, volja vam unutrašnje, volja spoljne - nazovite to kako hoćete - Vladine politike, tj. poziva našeg režima svačijim, a ničijim Srbima, da malo ne izađu, a malo izađu na kosovske izbore.

Boris Tadić, Božidar Đelić, Oliver Dulić, Mirko Cvetković, Jasna Matić, Vuk Jeremić, Snežana Samardžić - Marković, Dragan Šutanovac, Aleksandar Vlahović, bivši i sadašnji američki ambasador (Montgomeri, ali i Meri Vorlik), Branko Ružić, Milorad Veljović, Vlajko Senić, Mlađan Dinkić, Branko Radujko, Aleksandar Vlahović, Željko Joksimović i Jovana Janković, Goran Karić i, u ime familije broj jedan, Ivana Karić Mišković, Bata Živojinović, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, u društvu Bodiroge i biznismena Živanića, Nigor, kompozitor Mili, Sale „Grand prodakšn“, starlete, udavače i potencijalne đuvegije...