Cvijetin Milivojević

Juče je bio ponedeljak, 29. novembar 2010, a za vikend tajkuni se ponovo zezali na račun predsednika Srbije; Krka, opet za dogodine, odgodio povećanje penzija; Mrka, za onu tamo godinu, odložio završetke koridora; Koštunica, sa sve „planom 21“, privremeno izašao iz dobrovoljnog izgnanstva; „Partizan“ razvalio „Metalac“; sindikalci, posle miropomazanja kod premijera, odlučili da „vode ljubav, a ne rat“; a svi oni i mi ostali što pamtimo SFRJ, bili smo pomalo nostalgični.

Obimni građevinski zahvati prete Nemanjinoj 14. Posle Nove godine, kad im vreme nije.Konstrakšn, izolejšn, pa rekonstrakšn, što bi rekao Ekrem Jevrić.

Pobednik se vratio na mesto pobede. Pardon, inspirator na mesto inspiracije.Dakle, Vilijam - ali ne Bil - koji je, sam sebi, za života, još ranije otkrio spomenik na glavnoj prištinskoj štrafti.Dakle, Voker - ali ne Džoni „Šetač“ - zvanično se, kao promoter predizborne kampanje Kurtijevog Pokreta „Samoopredeljenje“, prošetao najmlađom prestonicom u Evropi.A Emil Vlajki, Hrvat, Jevrejin i humanista (i profesor mi, za vreme mog kratkog boravka u Sarajevu, osamdesetih), juče inaugurisan za potpredsednika Republike Srpske.

O svetom Georgiju i početkom svibnja, kad bagrem rascveta, a šuma i miloduh zazelene, oduvek međ’ Srbljem i svim građanima Srbije, nekako živne. Tako je bilo odvajkada, od Crnog Đorđa i Miloša Velikoga, a možda i odranije, uvek se od Mitrovdanka sanjalo o novom hajdučkom sastanku. (Moja malenkost u „Danasu“, 11.5.2010)

Ne znajući da piše, Vožd je, gde bi trebalo, stavljao svoj pečat mesto svog ručnog potpisa. Taj pečat je svakad nosio uza se; držao ga je u kesi s novcima, ali, ako kakav akt nije hteo odobriti, a nije rad bio otvoreno kazati da neće, on bi se užurbao pipajući se po pojasu i božem tražeći pečat, pa bi najposle rekao: „Ene, koekude, pa nema mi ovde pečata!“ I tako bi spremljeni akt ostao nepotpisan („Karađorđe u govoru i tvoru“, Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1904).

Ne razumem se nešto u muziku, ali primećujem da naš predsednik našu „Dejvis kup“ reprezentaciju uvek gleda u društvu Lepe Brene; kad je s Dodikom, kao nedavno, u Doboju, đuska uz Cecu, a u pauzama „gladijatorskih borbi“ po Končarevu, na stolu mu igra Seka.

U ostrašćenoj Srbiji koja danas veliča slepu posvećenost „jezivom odgovoru huliganima“ (Slobodan Homen), na jednoj, ili slepu hrabrost čoveka koji se ponudio da na sledećoj „Paradi“ biju njega „umesto decu“ (Miroslav Markićević), na drugoj strani - najteže je danas biti Dragan Đilas. Sačuvati zdrav razum, ostati svoj, ali i zadržati političku „glavu na ramenu“.

„Mi smo šetali, crknite“ - poručio je jedan od lidera „Parade“. Zvanična policijska matematika kaže: „Na 5.600 policajaca koji su branili 1.000 građana nasrnulo je 6.000 huligana.“

Sad kad mi je, crno na belo, iz Glavnog odbora Srpske napredne stranke, stigao sertifikat da sam jednodobno „tvrdi deesesovac“ i „kamuflirani deesovac“ („Danas“, 1.10.2010, str. 6), imam puno pravo da se još jednom - može biti i poslednji put - pozabavim najnovijim istorijskim obraćanjem predsednika naše države u funkciji predsednika naše države.

Kao da je mene slušao!? Ko? Koštunica!Demokratska stranka Srbije nikada bliža nije bila velikom „kambeku“ i šansi da opet postane relevantna.Ali, i nikad bliža opasnosti, odustane li od najnovijeg (nazovimo ga bilo kakvim, i najpogrdnijim, imenom) kursa - da potpuno potone u bari prepunoj krokodila.

Sit sam se ismejao gledajući kako ovi ZES-ovi metafizički evropejci peru ruke od „povampirenja“ miloševićizma u Srbiji, stideći se, kao, zbog zastarevanja tužbe protiv Marka Miloševića, Makijevog privođenja, ili postavljenja Ratka Markovića i Mileta Ilića, na čelo uprava naučno-istraživačkih instituta. Gledaju te u oči, a ruka im, još od 2008, u vašem džepu. Ne, ne bojte se, neće da vam uzmu buđelar, oni samo čvrsto drže vaš oteti, „demokratski i proevropski“ glas.

Još otkako sam, kao gimnazijalac, došao do knjige nekog zagrebačkog izdavača o „superpamćenju“, da bih neku tešku temu „svario“ u svom mozgu, uvek koristim onu preporuku o asocijativnom pretvaranju nerazumljive priče u pamtljivu sliku iz života. Tako, dok je ministar Milosavljević, mislim Slobodan, za vikend, obilazio hipermarkete sa početnim slovima U, odnosno V, a ja se pitao zašto fakultativne vizite nije, na primer, otpočeo od gala trgovina pod kapom D i inicijalima T ili M – pade mi na um, kao metafora, jedna serija TV Sarajevo, iz sredine sedamdesetih, rađena po motivima pripovetke Svetozara Ćorovića „Stojan Mutikaša“.

A da, stvarno, naša delegacija, prekosutra u Njujorku, potpuno odustane od svoje rezolucije o Kosovu (ako je to taj „kompromis“ koji, kako prenese britanski šef diplomatije, „svet“ traži od Beograda) ili stavi blanko potpis na neki drugi dokument koji joj predlaže fantomska „Kvinta“, kao samoproglašeni reprezent tzv. međunarodne zajednice - da li neko uopšte zna šta bi Srbija dobila zauzvrat?

Gvido Vestervele je, da citiram sebe od prošlog utorka, zbilja i doneo samo jednu poruku:„Pero, spusti loptu“...A onda je – iskrene čestitke dvojcu „spin-doktora“, iako su mi, pre šest godina, pokrali izborni slogan DS „Srbija, naša kuća“ - usledio perfektan presing sa Andrićevog venca.

Nama kojima je politika omiljena razbibriga, u julsko-avgustovsko nevreme skupštinskih pauza, kolektivnih ministarskih ferija i hroničnoj nestašici pravih informacija o budućnosti ove zemlje, jedino fudbal može da posluži kao nadomestak, trenutno nedostajućoj, a inače uobičajenoj, totalnoj i permanentnoj, političkoj okupaciji svih „opštila čovekovih produžetaka“. Ovo poslednje bi rekao Maršal Mekluan.