Cvijetin Milivojević

Sumnjao sam, do prekjuče, da je reč o šablonskom, korak po korak, prepariranju javnog mnenja za onaj trenutak kada stigne „dan D“ koji će, kako odavno mrkoslute eldepeovci, ali, sve više, i oni s druge strane srpskog političkog rova, doći kad-tad. U kosovskom epu, skupilo se, redom, mnogo toga u sasvim malo dana: iza savetodavne presude Međunarodnog suda pravde, išla je „nemoguća misija“ u Jeremićevom napadu iskrenosti, a onda i odluka Ustavnog suda o ukidanju „kosovskog dodatka“ za zaposlene na KiM koji primaju plate iz budžeta Srbije...

Ne sporim da su mi se, kao prilježnom osmatraču političke estrade, u ona vakta, najluđe dojmile partijske žurke levičara, baš kao danas sve one koje počastvuje sadašnji prvi domaćin Srbije.

Javili su mi se mnogi, povređeni zašto nisu pomenuti u prošlom tekstu.

U senci prošlotjednih velikih tema - kum Vujica kontra kuma Karađorđa, muftija protiv švajcarskog „Ringijera“ i našeg predsednika, Đilas protiv Roma ispod Gazele, farmaceuti i onkolozi protiv zdravlja, Dinkić protiv Diane, naše austrijske i holandske patriote protiv nemačkog WAZ-a, G17 protiv lažnih SV-ja, DS protiv poštanskih mangupa u sopstvenim redovima, a Ivica Dačić sam protiv svih - meni na um padoše baš:

Hiperprodukovanje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, na jednoj, i paralelno uterivanje lažnog jedinstva i borbenog morala građanima, na drugoj strani, zajednička je ideja vodilja, ali i tajni eliksir opstanka svih režima u Srbiji za ovih 20 godina rehabilitovanog višestranačja.

Dvadesetog juna, tj. prekjuče, na lokalnim izborima u Boru, ubedljivo je pobedila koalicija „Ujedinjeni regioni Srbije - Socijaldemokratska partija Srbije - Mlađan Dinkić“, sa 25,15 odsto, a u samom vrhu su i koalicija „ Za Evropski Bor - DS, SPO, VDS i DHSS“, sa 17 procenata, te lista „SPS - PUPS - Jedinstvena Srbija - Ivica Dačić“ koja je osvojila 11,8 odsto glasova.

Vlast je tamo gde je Milorad Dodik. Kao što je uvek bila tamo gde je bio Sloba, bez obzira kako mu se funkcija zvala. Zato i jeste Milošević bio osuđen da umre u Hagu, iako je za oba rata (onaj, s početka i onaj s kraja devedesetih) – imao savršen alibi.

U njihovu imovinu nije smeo da takne niko, pa ni svetovni vladar, u njihovim parnicama automatski je presuđivano u njihovu korist, niko se nije usuđivao da im protivureči, njihovi životi smatrani su neprikosnovenim, svetim, a svoj položaj nasleđivali su samim rođenjem.

Mesec i nešto nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, bilbord sa porukom "Pogledajte semafor“, u državnoj kampanji „Kosovo je Srbija“, hvalio se „rezultatom 160 : 32 za nas“.

Koga su zmije ujedale, taj se i guštera boji.Srpski pokret obnove, recimo, jedini se, ne računajući Miloša Bojanića i radikale koji su izabrali strategiju „sami protiv svih“, na srpskoj političkoj „Farmi“ – usudio da protivureči predsednici Ustavnog suda i Milanu Markoviću, ministru ondašnjem i sadašnjem, koji je, za „onog“ ministrovanja, bio izričito za, a sad je više nego izričito protiv blanko ostavki.

Otvarajući populističku kampanju „Srbiji na noge“, Mlađen Dinkić i Rasim Ljajić juče su ukinuli radno mesto „ministru za siromašne“ Sulejmanu Ugljaninu.

O svetom Georgiju i početkom svibnja, kad bagrem rascveta, a šuma i miloduh zazelene, oduvek međ’ Srbljem i svim građanima Srbije, nekako živne. Tako je bilo odvajkada, od Crnog Đorđa i Miloša Velikoga, a možda i odranije, uvek se od Mitrovdanka sanjalo o novom hajdučkom sastanku.

Dvanaestogodišnjak se, na jednoj nacionalnoj TV, požalio kako mu se „uskraćuje pravo na izražavanje“, samo zato što je dete, što se, kako objasni, u „demokratskim društvima zove ejdžizam - diskriminacija na osnovu starosne dobi“.

Uz Slobu mi nekako „išlo“ kad zapreti, na Gazimestanu, na kontramitingu, na partijskom kongresu. Ma šta mislili o njemu, stajalo mu - složićete se?

Iznebuha mi na um pade narodna pesma: „Grad gradila tri brata rođena, / Do tri brata, tri Mrnjavčevića: / Jedno bješe Vukašine kralje, / Drugo bješe Uglješa vojvoda, / Treće bješe Mrnjavčević Gojko; / Grad gradili Skadar na Bojani, / Grad gradili tri godine dana, / Tri godine sa trista majstora; / Ne mogaše temelj podignuti, / A kamoli sagraditi grada: / Što majstori za dan ga sagrade, / To sve vila za noć obaljuje. / Kad nastala godina četvrta, / Tada viče sa planine vila:/ „Ne muči se, Vukašine kralje, / Ne muči se i ne harči blaga! / Ne mož, kralje, temelj podignuti, / A kamoli sagraditi grada, / Dok ne nađeš...“