Cvijetin Milivojević

Ima li naš predsednik osim 16 + 3 „dragih prijatelja“, lidera stranaka vladajuće koalicije „ i svoje „omiljene opozicionare“, kako je nekoć umeo iskreno da prizna pokojni Slobodan Milošević“

Ko slučajno i nije čuo za Socijalno-liberalnu i Bošnjačku demokratsku stranku Sandžaka ili Demokratski savez Hrvata u Vojvodini što tvore Tadićevu vladajuću većinu, za Joju Damjanovića i Sašu Dujovića siguran sam da jeste. Od njih i Batića, naime - „zavisilo je i zavisi“. Slobodno novinarstvo i život u Srbiji.

Milorad Radević - ništa vam ne znači?

U našoj evropskoj agendi, što bi rekao Čedomir, 24. kolovoz je bio crveno slovo u kalendaru: došao nam MMF na propitivanje i preslišavanje.

Međunarodna zajednica ne zna šta želi sa BiH - zaključi nedavno slovački ministar diplomatije ne objašnjavajući ko je ta neformalna supersila što se krije pod tako običnom skraćenicom MZ (em-ze).

Kad bi danas SPO mogao da, uza se, sabere makar sve one kolekcionare stanova „na čuvanje“, „na korišćenje“ i „za otkup“, skupljače ravnih krovova za nadziđivanje, vešernica za preziđivanje i ostalih kvadrata za badava, čija je ljubav prema Vuku potrajala kao „po lule duvana“, tj. od 1996 - 2000. godine - bila bi to stranka za respekt.

I bi, zbog šuma na kanalu DTD, odlaganje do trideset prvog - solomonsko / sulejmansko (ima ga i u Kuranu) rešenje.

Sećate li se Fikreta Abdića? Bio je Palma, mnogo pre Palme, beg i bog svoje male Velike Kladuše, predratni vezir cele Cazinske krajine, prosto i milo - Babo s velikim „B“ mnogo pre rahmetli Alije.

Danas je dvehiljadetristratridesetosmi dan od kada je Vojislav Šešelj u haškom pritvoru ponajpre zbog ratnohuškačkih govora, verbalnog delikta i tome slično. Mada bi on, kao dokazani mazohista, sigurno voleo da je bio komandant, pa da može i zbog komandne odgovornosti...

Sve ljude lako možeš da vučeš za nos neko vreme, neke ljude sve vreme, ali ne možeš da vučeš za nos sve ljude sve vreme! Ova Linkolnova misao trebalo je da označi kraj (simptomatično nazvane: medijska agentura) prepotopske ere u istoriji odnosa s javnošću.

Svaka vlast od devedesete, obećavala je „puno učešće“ (uključiv i biračko pravo) dijaspore u državnim poslovima matice, ali se sve završavalo na predizbornim matematičkim prognozama koje, ovoj ili onoj stranci, nisu išle u prilog.

Naš predsednik koji bi dao sve od sebe da ne liči na S.M, prošle sedmice je, iz tzv. građanske, Silajdžić - Komšić, sarajevske čaršije („nacionalisti“ iz SDA bili su nežniji), optužen da nije daleko odmakao od „ćosićevsko-miloševićevskog projekta velike Srbije“ i opomenut da Srbija, „nije nikakav garant Dejtona, već njegov potpisnik isključivo zbog činjenice što je bila agresor na BiH“.

Kao što efikasan novinski naslov ima funkciju izloga (privući čitaoca da pročita baš taj, u moru drugih, možda i boljih, tekstova), tako originalan državni ceremonijal hoće da privlačnom formom spinuje suštinu političkog događaja.

Kao ljubav S. Đ. Dejanović (Milošević je deakumulirao posle izbornih potkradanja, 1997) prema G. Čomić (Tadić je nije zaledio zbog participiranja u kraduckanjima, Bodrum & Solun, 2003) - „ne sme niko da mi je dira, ona veoma dobro poznaje demokratiju“ - razbuktao se od 7. juna uveče sveopšti ljubavni plamen po Srbiji.

Objašnjavajući čitaocima, kao zamenik glodura, zašto je izdanje njihovih novina koje su, za samo jedan dinar, „otkrivale sve - pokrivale sve“, na dan 1. novembar 1996, pomalo kuso i sasvim nedorečeno, i zašto smo toliko prostora na političkim stranama dali baš „velikoj književnoj tribini na otvorenom Vuka Draškovića“, „predavanju iz pravnih nauka Vojislava Šešelja i filozofskom času Zorana Đinđića, pred desetinama hiljada slušalaca“ - napisao sam: