Cvijetin Milivojević

Dok je hvatao red za oklagiju i dasku za meso made in Ćuprija koji, via Skandinavija, stižu u Bubanj potok, stigao je samo da uzvikne "Il' si lav ili si zeka", ups, "ili nisi lav", pardon - "Ili si za prošlost ili si za budućnost"! Zvuči opasno motivaciono, kao da nam se rat sprema, ne daj Bože. Kancelar je, naravno, kao i oduvek što je, "izabrao budućnost". I još tvrdi da samo on vodi u budućnost, a svi drugi, zamislite, u ružnu prošlost...

Iako je, koliko juče, naš "Nemam problem s tim" Kancelar govorio kako "nema problem s tim" da neko govori ono što inače misli, pa makar bilo i nepristojno; iako je, a propo, navijačkih "grobarskih" pesama tipa "Vučiću, pederu" ponavljao da "nema problem s tim", da ih sluša i da će ih slušati - sa nekim popularnim interpretarima širokog muzičkog repertoara, kanda, najviši Srbin, ipak, ima problema.

Navršilo se, evo, i 11 meseci otkako je Njegova ekselencija odaslala kroki krokija platforme o Kosovu našoj "i carskoj, i spahijskoj, i Davidovoj" Vladi. A otuda - ni mukajet. Ja, vidite, mislim da je to vrhunski bezobrazluk, jer našem Kancelaru nije pisao samo predsednik Republike već najmanje 49,54 odsto punoletnih građana Srbije koliko ih je za Ekselenciju glasalo na poslednjim predsedničkim izborima.

Večita dilema moga detinjstva konačno je, sve zahvaljujući ovoj vlasti koja nas, zagledana u budućnost bez osvrta na prošlost, vodi od nazad u napred, odgonetnuta. Riđi i Šicer su opravdano sumnjali: žito je i definitivno zapalio onaj što je naopako pisao latinično "S". Dakle, Vasa. Ovaj što, maskiran u naprednog naratora, danas, u Kancelarevo ime, tvrdi: "... Napredak već može da se vidi i oseti... Naš zadatak je da svi imaju pristojan život kao bilo gde u Evropi... šansu za dobar posao..." I tome slično.

Zapucao tako, prošlog vikenda, čak u Vučak kod Smedereva Marko Ledeni Đurić, po zanimanju savetnik (što Ekselencijin, što Kancelarev, za sve i svašta), a ljuti idolopoklonik po verskom opredeljenju, e da bi mu se otuda proročanski "javilo" kako, osim jedne stranke i njenog šefa, niko u ovoj zemlji ne može da okupi i ujedini narod, jer Srbija ne može da se izbori sa problemima ako je razjedinjena i - pazite sad, kakav autogol - "ako su na vlasti oni koji slušaju ambasade i tajkune"?!

Elem, beleži dalje ideolog i vidoviti hroničar modernog srpskog protestantizma, odavno pokojni, Emil Maksimilijan Veber, "jedan preobraćenik već u ovom životu, usled delovanja milosti u njemu, jednim drugim unutrašnjim događajem, posvećenjem, koji redovno nastupa odvojeno i isto tako često iznenadno - može sada da dođe do svesti o savršenstvu u smislu bezgrešnosti". Iliti, svedeno, veli Maks naš nasušni - "(taj preobraćenik) metodski se priprema(o) za emocionalni akt preobraćenja".

Da budemo načisto: to što će Kancelar srpski i ubuduće ostati Kancelar cele Srbije, nije isključiva krivica niti zasluga Kancelareva ili, Bože me sačuvaj, Njegove ekselencije - već, pre svega, Kancelareve institucionalne opozicije. One što se izvolela samoproglasiti građanskom, demokratskom, liberalnom i tome slično i one što obožava kada joj tepaju patriotskim, nacionalnim, državotvornim i tome sledstvenim komplimentima...

Čitam, nakostrešilo se na mene i sleva i zdesna, i iz vlasti i iz opozicije (čime sam baš polaskan!), jer sam u prošloj kolumni "otkrio rupu na saksiji" usputnom primedbom da, kada bi se rusofilsko i anti-NATO biračko telo uistinu pitalo, jasno je da bi ono najviše volelo da se na jednoj istoj listi nađu svi oni koji ni pod kojim uslovima ne žele da vide Srbiju u NATO, ali ni u EU, ako uslov za to jeste faktičko odustajanje od Kosova i usmeravanje sankcija i raketa prema Rusiji sa teritorije Srbije.

Ne bih ja to nazvao baš samo stokholmskim sindromom kao Zaharova. Mislim, taj paradoksalni i perverzni psihološki fenomen u kome dolazi do emocionalnog povezivanja žrtve i njenog zlostavljača. Meni, na primer, u tom činu poniženja kada nas, dok na jednoj strani, pod američkim bombama u Libiji, gine dvoje naših državljana, NATO, na drugoj strani, sve dublje, usisava u sebe, terajući nas da zavolimo svoje dželate i javno priznamo da čeznemo za njihovim zagrljajem - ima i Marksa i Engelsa ovog doba, večitog Vebera!

Ne bih se ja baš sprdao s tim što Kancelar srpski i sve Srbije (K.) radi po 25 sati dnevno i, po vazdan ne ide tamo gde i car (pa čak i Vazduplohov) ide peške, samo da bi ispoštovao narodni parlament. Da li lepo kod Vebera, u delu "Protestantska etika i duh kapitalizma", piše da ono "ko ne radi, ne treba ni da jede" bezuslovno važi za svakoga? Piše! Da li, recimo, u odeljku "Pozivna etika asketskog protestantizma" lepo stoji da se, protiv religioznih sumnji, skrupuloznog samomučenja i svakakvijeh drugih iskušenija, osim umerene dijete, biljne hrane i hladnih kupki, propisuje i ono "Radi žestoko u svom pozivu!"? Stoji! Je li i Njegova ekselencija, lično, onomad kao opozicionar, zadojen protestantskim duhom, protestovao glađu i žeđu u sred Vaskršnjeg posta? Jeste!

Otkako su ga, pod svoje savetničke skute, uzeli najgrlatiji ratni huškač u svetu, s kraja devedesetih godina prošlog stoleća, Entoni Bler i njegova ekipa, Kancelar srpski i sve Srbije kao da je totalno izgubio osećaj za "tajming".

Čuli ste Njegovu ekselenciju kad je, bez zaleta, onako kremanski, proročki a nepristrasno, kako samo on to ume, predvideo da će i na vanrednim parlamentarnim izborima "pobediti najbolji i, s proverenim poverenjem kod građana, nastaviti da ostvaruju postavljene ciljeve koje je Srbija odavno zaslužila". U to ime, čak je svome nasledniku na tronu videlista, Kancelaru srpskom i sve Srbije, oprostio i to što, evo ravno devet meseci, nikako da odvoji koji minut od onog dvadesetpetočasovnog radnog vremena sedam dana u nedelji i konačno iščita Ekselencijin kroki krokija "platforme" o Kosovu.

Sinoć je bila noć u kojoj se, kako bi to egzaltirao Milojko Pantić, "nebo otvorilo", a gdekoja devojka stavila ogledalce pod jastuk ne bi li sanjala momka za koga će da se uda. Jednu od najvećih želja, manjem delu preambiciozne opozicije i dobrom delu svojih prepotentnih sledbenika, Kancelar srpski i sve Srbije ispunio je i pre Bogojavljenja: "Odlučio sam: idemo na izbore!... Hrabro u budućnost!"

I dalje nisam siguran na koga je Ljubiša Ristić ciljao onom tvrdnjom da je pokušaj rehabilitacije Milana Nedića zamišljen radi "opravdavanja današnjih kvislinga i njihove saradnje sa okupatorom". Ali, Miru Marković i njeno naravoučenije "Bilo je to ovako", taj koji se oseća prozvanim ili osumnjičenim, obavezno da pročita. Da, iz prve ruke, sazna - sve sa imenima i prezimenima - kako se svi oni čopori šlihtara, skutonoša, poltrona, uvlakača i ulizica, razbeže i posakrivaju u mišje rupe čim njihov dotadašnji totem izgubi moć, pa sa pijedestala bude uvaljan u blato.

Danas je Dan (eks) Armije koji je slavljen u spomen na snežni 21. decembar 1941, kada je, u varošici Rudo, osnovana prva partizanska (i elitna) brigada - "Prva proleterska". U to ime, dok sam juče glancao svoj jedini vojni "orden" - značku "Primeran vojnik", na propratnoj diplomi, datiranoj sa 25. maj 1985, podsetih se da su (u mojoj malenkosti) "naše oružane snage i zajednica dobili uzornog, sposobnog i odlučnog branioca naše domovine", tj. SFRJ. Koju, usput budi primećeno, niti ja niti moj komandant, tadašnji pukovnik JNA, potom general-bojnik Hrvatske vojske, nismo odbranili...