Dejan A. Milić

Prethodno osnivanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a prekjučerašnje osnivanje VANUK-a, izazvalo je nepotrebnu političku konfrontaciju, s obzirom da postojanje ovih ustanova nije od suštinskog značaja ni za funkcionisanje političke autonomije Vojvodine niti za ustavni poredak Republike Srbije - kaže za Danas Violeta Beširević, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta "Union" u Beogradu.

Naoblačilo se nad Vašingtonom. Jak pljusak naglo počinje, kao kada se pusti snažan mlaz vode iz tuša. A onda stane u trenu. Svi strahuju od tornada koji se valja okolinom gde pravi priličnu štetu. Kraj je proleća, vreme tada ume da bude hirovito, ali ovih šest dana juna u Distriktu Kolumbija verovatno su mnogo poželeli da glavno uzbuđenje proizvode meteorolozi.

Javnos’ u Srbiji je kao matora lada. Bez akumulatora, pali se na gurku, troši svašta, guta mnogo, čim se zalaufa počne da “štuca” – prokuva joj kazanče. Da javnos’ u Srbiji nije takva, ne bi se dala smetati silesijom sporednih efemernosti, nego bi išla za pravim razlozima opravdanja svog “jesam”. No, takva je, pa ubij!

Bilo bi lepo, mislim, “patriotska” srca bila bi ugrejana žarom da je sada pozna jesen 1912, da se pobedonosni Prvi balkanski rat (kad smo pošteno potprašili Turke) tek svršio, pa da možemo iz sveg glasa podvrisnuti: “Za Kosovo – Kumanovo!”. Bilo bi, velim, lepo.

Što zbog julske žege, što zbog drugih spoljnih i unutrašnjih „činilaca“, Beograd se ovih dana pretvara u ogroman sinepleks na otvorenom, gde se odjednom „daje“ toliko filmova svih žanrova da ćemo zaseniti i sam Holivud.

mala Matura je, izgleda, smišljena da u naša Demokratska vremena Supstituiše nekadašnji školski društveno-Koristan rad (zalivanje cveća po Prozorima Učionica i Sređivanje školskog dvorišta), da malko zaposli dokone Nastavnike, zabavi Decu i Podseti roditelje da su, jelte, Roditelji. Lepa prilika da Čika (Teta) ministar(ka) Prosvete objavi svoju Priliku preko masovnih Medija i milozvučnim Glasom zaželi Decama uspeh u Malomaturiranju. Mala matura je ništa. Videli smo nedavno.

Da je znao da će dva veka pošto je postao prvi ministar prosvete moderne Srbije srpska škola toliko da orone, mudri Dositej ni za živu glavu ne bi pristao da mu se ime nađe na spisku popečitelja. Da je znao kako će se kroz bezmalo dva veka pošto je objavio prvi „Srpski rječnik“, srpski jezik toliko odati propadanju, romi Vuk se ne bi, onako bangav, lomatao po našim vrletima da prikuplja i beleži.

Rimljani su konzule Republike smatrali donjim vešom na telu naroda, kazao je jednom Obrad Stanojević, legendarni profesor Rimskog prava. Pa su ih, veljaše on, menjali redovno, da ne poprime neugodan miris. Imao je lucidni laf još sličnih opaski, no prostor na petoj ne dozvoljava da ih se setim.

Naši mili predstavnici različitih političkih opcija (na vlasti i u opoziciji) sejali su u protekle četiri godine neumorno. Tokom ove kampanje prionuli su da trse travu i čupaju zaperke u svojim njivama. Sad, oznojenih dlanova, čekaju žetvu. Koliko će svakom od njih (a i nama sa njima) godina biti rodna, osvedočićemo se već koliko u ponedeljak.

Čitam juče crticu u Blicu, pa ne mogu da verujem: devedesetogodišnja Beograđanka Ljubica Tatić 55.000 dinara, koje je nenadano dobila pošto joj je vraćen davno zaboravljeni dug, poklonila je narodnoj kuhinji. U ovoj našoj jedinoj, nesrećnoj, obezljuđenoj Srbiji gest veoma čudan, zar ne? Ako se zna da nema više nego dvadesetak hiljada mesečno penzije, ova baka velikog srca vaskrsla je među Srbima i ostalim građanima davno umoreno filozofsko pitanje - imati ili biti? I ponudila na njega svoj jako lep, ljudski odgovor.

Anders Bering Brejvik je, bez sumnje, veoma mlad sebi pribavio smisao svog rasistički sitnog, ljudski ništavnog, života. Svakako ne time što je svojom rukom u smrt oterao 77 nedužnih mladih ljudi.

Mučenog Dražu Mihailovića, pošto mu slavno nisu nađeni posmrtni ostaci, nedavno uhvatilo da rehabilituje.Postupak rehabilitacije komandanta četnika, još jedna je od cotavih epizoda sapunice „Selo gori a baba se češlja“. Započet u predizborne svrhe, unutarsrpska je stvar. Kao postupak u pravu nazvan „srpska parnica“ ima divnu šansu da se okonča kao prekopavanje Ade Ciganlije - debaklom. No, „neovisno“ o činjenicama koje kažu da će do rehabilitacije komandanta JVUO teško doći, glede ovog trapavog poteza naših vlasti digla se kuka i motika „velikosrpskim hegemonizmom stoljećima ugnjetavanih“ najbližih suseda. Samo granice (ko kaže da one na Balkanu nisu dobre) predlagača rehabilitacije, gospodina Homena, spasle su da ne skonča kao Franjo Tahi u Šenoinoj „Seljačkoj buni“.

Jesmo li opažajnom metodom utvrdili da natalitet u Srbiji opada tako da propada? Jesmo. Znamo li da ima mesta u Srbiji od kojih rode beže ko đavo od krsta? Znamo. Je l' tačno da nam je Otadžbina u prošloj deceniji kalirala za trista osamdeset 'iljada duša, za ceo Novi Sad s Futogom? Da smo za deset godina „izginuli“ ko Nemci na Staljingradu? Tačno. Je l' istina da svaki treći učenik o školskom danu nema pare ni za kiflu? Istina. Smanjujemo se, jelte. Krunimo supstancu. Neporecivo.

U dva prethodna petka, upecan na Đurđevdanski mamac, pisao sam o srpskom evergreenu - izborima. Posle sam obećao sebi da više neću, da nije vredno, da je uludo... Ali, avaj. Obećanja se i daju da bi se prekršila. Naročito u predizbornoj kampanji. Dakle, još ovaj put.

Da ne poveruje čovek! Sto trideseta je godina od kad se Jevrem Prokić, prototip srpskog poslaničkog kandidata, oblizivao na poslanički mandat, a vreme u Srbiji stalo - način kidisanja na toplu skupštinsku fotelju je isti. Ko ne veruje neka nanovo čita Ben Akibinu prvu komediju pa nek malo oslušne šta kažu beogradska i ostala srpska čaršija.