Dejan A. Milić

Jedared, davno, kad sam na studijama polagao ispit iz Političke ekonomije, iako sam vrlo uspešno odgovorio na prva dva, umalo nisam pao na pitanju o javnim finansijama. Profesor, gospodin sede brade i vrskavog glasa, inače dobrohotan prema studentima, bio je ljut što se nisam setio svih izvora finansiranja budžeta. Kao da gledam sebe dok odgovaram, setio sam se skoro svega. Budžet se, bio sam samouveren, puni od prodaje državne imovine, od carina, akciza, poreza, prodaje državnih obveznica, kredita, ponajpre od izvoza...

„Naše stvari, Atinjani, stoga rđavo stoje što ništa od onoga što treba ne činite; jer da ste vi sve ono činili što je trebalo, a stvari da su ipak tako rđave ostale, to onda ne bi ni nade bilo da se mogu popraviti.“ - tešio je pre dve hiljade trista pedeset i koju godinu svoje sunarodnike, poklekle pred naletom istorijskih okolnosti, Demosten. Danas, toliko koliko sam rekao godina kasnije, ne mogu se oteti utisku da smo, ako ni po čemu drugom ono bar po posrnuću u istorijskom vrtlogu, daleki potomci Atinjana. I Demostena, razume se.

Neshvatljiva užurbanost putara na ulicama srpskih gradova opominje. Ako me oči ne varaju, skoro će izbori. Jasno kao sunčan dan. Mnozina bagera i bušilica, dizalica i kamiona, kamare asfalta; silesija mučene radničke klase u pobedničkom pohodu na glavni i ostale gradove, pod mudrim vođstvom vojske kandidata, krupnim koracima napreduje. Anticipiraju ljudi svetlu budućnost - već vidim Srbiju u 22. veku. Njihovo je da stvaraju, naše da odobravamo. Odobrićemo, naravno, na izborima. Jer, miriše istina ko vreli asfalt, izbori samo što nisu.Ako se vlast nada da ću je hvaliti - razočaraće se. Nada li se opozicija da ću vlast kuditi - i nju ću razočarati. Imam drugo na pameti.

Vo vremja Miloša Velikog, tridesetih godina XIX veka, kad je on bio samo malo više od jedva pismenog junačnog vojvode Karađorđevog ustanka, a Srbija jedva vazalna kneževina u okviru Turske, po prestonici Kragujevcu šetali su se i svojim značajem razmetali predstavnici velikih sila – konzuli i veleposlanici, u narodu danas znani kao ambasadori. Ti su se činovnici stranih vlada, govori povesnica, utrkivali u davanju saveta Milošu šta da čini „na dobrobit Srbije i svih Srba“.

Milovan Đilas, u mnogo istorijskih izvora čita se, bio je profesionalni revolucionar. Jedan od apostola Brozovog režima. Potom otpadnik. Za vremena komunističkog revolucionarnog terora, po istorijskim izvorima, otac crnogorske nacije, drug Đido, član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ, bio je veoma prek delilac revolucionarne pravde. Koji je, ide priča po Crnoj Gori i Hercegovini, umeo počesto i ljevor da potegne. Pa da ga ne vrati u futrolu neogaravljenog. Potom je bio narodni heroj, general, ministar, poslanik i predsednik Skupštine FNRJ. Od trenutka kad se uspravio i prozvao prvog - kažu, postao borac za demokratiju. Prevalio deceniju i pride na robiji. Zato, kažu, žrtva. Ama, umro u dubokoj starosti. Ostvaren. Svestran. Svestan. I spokojan. Sahranjen je u rodnom Podbišću u Crnoj Gori po pravoslavnom običaju. Kojim činom je, bezbožan, koraknuo ka Bogu.

Od februara se čuju glasovi kako ni reč prozborio nisam o vođi Libijske Džamahirije, učeniku J.B.T, „iskrenom prijatelju naših naroda i narodnosti“ i (navodno) zetu „u Hrvata“, pukovniku Moameru El Gadafiju. Priznajem, zaljubljen u narodnu umotvorinu „dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane!“, u proteklih šest meseci istrajno sam molio Boga za zdravlje i hitrinu pukovnika da vlast održi, jednako kao i za zdravlje i hitrinu njegovih protivnika da mu je preotmu.

Ima jedna stara anegdota o ocu i sinu advokatima. Naime, otac advokat, želeći da omogući sinu da izađe iz njegove senke, ode u penziju taman u trenutku kad sin postane advokat. Prođe neko vreme, otac vidi da je sin zadovoljan sopstvenim poslom, pa ga pita kako mu je. „Odlično“, odgovori sin ponosito, „završio sam onaj veliki predmet sa kojim si se ti mučio dvadeset pet godina“.

Opore reči kancelarke Merkel, upućene povodom daljeg toka našeg evropskog putešestvija onomad voždu, velmožama i glavarima u palati „Tri frtalja Srbije“, koje su za nekoga došle kao hladan tuš na poznu avgustovsku žegu (bilo bi lepo da je tako), valja tumačiti nikako drugačije do kao zvučnu signalizaciju u tunelu „dugog putovanja u Jevropu“. U taj smo tunel ušli, bogme, poodavno, lomatamo se po njemu ovolike godine (čini se, prilično je lavirintan), vrtimo se u krug, izvodimo besne gliste, a od samog ulaza u tunel nikako da malo odmaknemo. Izlaz je negde kod Brisela, to znamo. Koliko je to odavde daleko, pojma nemamo - mapu nismo poneli, a i da jesmo ne vredi - ne znamo da je čitamo.

Često mi dođe na pamet misao kako bi bilo savršeno da je Srbija za sebe rodila jednog Bedžeta Pacolija. Čoveka pametnog i veštog, domišljatog, poslovno dovitljivog, energičnog i upornog. Koji se, kad vidi koliko je Srbija mala za njegove planove, hrabro otisne u svet. Koji potom trajno anektira mnoga svetska tržišta i zaradi ogromne pare na njima. A onda se vrati u zavičaj i bude dobrotvor. Ostavi šaku mrvica svoga bogatstva grudi koja ga je rodila, ne zažali ni za centom para koje potroši za boljitak svog naroda. On se osevapi, a nacija u dobitku. Bilo bi, velim, divno, ama Srbija takvog nema.

„Oj, golube, moj golube, ne padaj mi na maline...“. Ne zna se kad je ova milozvučna, u Srbiji toliko poznata i pevana pesma nastala, ali dugo traje. Njene reči znaju čak i deca u kolevci i, naravno, ptice na grani. Čini se, svi osim članova Vlade.Istina je da je ovih dana na pleća Vlade navaljen golem teret nacionalnih neprilika. Istina je da ovih dana valja vaditi vrelo kestenje iz vatre dole, u Južnoj Srbiji (Kosmet), otetoj i okupiranoj. Istina je da je ovo vreme teške nacionalne glavobolje i grozne mučnine.

Stari Rimljani bili su narod mudar i racionalan. Gotovo nepodložan afektu. Matematički precizan. Rimsko pravo, zbir regula, stvarano još od pre tri hiljade godina, u svojoj svežini traje do danas. Svevremeno je.U jednoj nepristrasnoj, profesionalnoj istrazi nasilja koje se ovih dana događa na Kosmetu (ako je ikada bude i sa one i sa ove strane) valjalo bi u pomoć pozvati racionalnost i logiku starih Rimljana. Valjalo bi se poslužiti mudrošću rimskog sudije, tribuna i cenzora Lucija Kasije Longina Ravile, koji je nemerljiv doprinos krivičnoj istrazi dao svojim čuvenim pitanjem „Kome korist?“. Upravo to. Kome korist od ovakvog razvoja situacije na Kosmetu? Srbiji sigurno ne.

Za to što će biti živopisan u idućim redovima, Goran Hadžić niti je bogzna koliko kriv niti ima neke velike zasluge. Taj krajnje neinspirativan čovek biće glavni junak 45. nastavka ove kolumne jer su se slučajno poklopile kockice njegovog i mog moranja. On mora pred sud u Hag, ja moram da pišem. Ko od nas dvojice ima veću muku, što bi rekao Sokrat u svojoj čuvenoj odbrani, pokazaće vreme.

Snio sam strašan san, što nekad davno reče grešni Radoje Domanović. I ne čudim se, jelte, samome snu, nego se čudim kako sam imao hrabrosti i da sanjam takve snove, kad sam i ja koristan i smeran podanik ove mučene i napaćene Srbije, koja jednom bi monarhija, pa će to jednom, možda, opet biti.Snio sam, dakle, strašan san. Kao Vidovdan, a kao i nije. Gazimestan, a kao i nije. Sa zvonika Gračanice zvone kao zvona, a opet, kao i ne zvone. Čatci čitaju, pojci poju, sve se jasno čuje, a kao da se ne čuje. Opija miris tamjana, a kao i da ne opija. Na Kosovo polje nahrupio silan svet, srpski naravno, a opet, kao i nije. Ja kao u toj masi, a opet, kao i nisam. Čekam da počne proslava godišnjice Kosovskog boja... Promeškoljim se. Prekid, dakle, sna. Nakratko...

Oni koji znaju pamte, oni koji ne znaju neka upamte, „Čudo neviđeno“ je legendarni film legendarnog pogađača južnoslovenskog (da, rad’ nekih koji jesu a ne vole, ne rečem srpskog) mentaliteta, Živka Nikolića. To je film koji ovlašni posmatrači najradije pamte po putenim čarima Savine Geršak (tako mlada, a već Slovenka, što bi rekao Tito), a malo pažljiviji, po briljantnim bravurama Bate Živojinovića, Taška Načića, Bate Stojkovića, Bore Stjepanovića i fascinantnog Petra Božovića.

Hteo sam, čitaoci će mi verovati na reč, da (da li četrdeset prvi, da li četrdeset drugi put) raspolutim i seciram jednu od „n faktorijel“ ozbiljnih tema kojom je „zbiljnost“ u Srbiji pritisnuta od grčkog predanja do današnjih dana. Nameravao sam da se u ovome svom nedeljnom „osvrrrrtu“ (što bi rekao genijalni Pera Božović u legendarnoj seriji „Volim i ja nerandže, no trpim“) ponovo latim razmatranja tema istorijskih i istorijsko-udžbeničkih, ali sam se uzdržao.