Dejan A. Milić

„Politikološki ogledi“, najnovija knjiga Slaviše Orlovića, profesora FPN, svojom aktuelnošću izaziva znatnu pažnju stručne i šire javnosti u Srbiji. Gradeći „Politikološke oglede“, nastavljajući da se bavi odnosom slobode i vlasti, dvema nosećim temama, „kojima se mogu pratiti i istraživati tokovi političke misli kroz istoriju i danas“, autor dalje ide putem, širokim i dobro utabanim rečenim studijama. I u „Ogledima“ ovaj naučnik i društveni iskustvenik (koji je na domaćoj javnoj sceni učinio sebe poznatim i prepoznatljivim predanim učestvovanjem u objektivnom sagledavanju srpske društvene stvarnosti), apotekarski odmereno u osnove naučnih izjašnjenja unosi i vešto kombinuje neophodnu dozu teorijskih i istorijskih uslova i pretpostavki, komparativnih saznanja i iskustava, i rezultata sopstvene analize današnjice srpskog društva.

Dok pišem o još jednoj neprilici koja nas je pritisla, Ustavni sud raspravlja (nakon čega će odlučiti) o zabrani neformalne nacional-desničarske organizacije „Nacionalni stroj“. Kad ovi redovi budu štampani, vest o odluci biće prilično bajata. Nema bojazni da ću svojim razmišljanjem o toj teškoj temi moći da utičem na odluku Suda. Ruka može slobodno da se igra tastaturom i mozak mislima, bez straha da bi moje „mudrovanje“ kod odlučivanja moglo biti jezičak na vagi. (Što, naravno, i inače ne bi bilo.)

Otišao, zapisano je, čestiti knjaz Miloš (u pratnji ličnog sekretara Sime Paštrmca, čuvenog Amidže) u posetu Marašli Ali-paši, upravitelju mučene Srbije. Nepismeni knez, u pratnji nepismenog sekretara, molio je Turčina da dozvoli osnivanje Narodne kancelarije, rudimenta srpske uprave u Beogradskom pašaluku.

Autokefalni Milo obznanio je gromopucatelno da se autokefalna Demokratska partija socijalista (naslednica Saveza komunista) Crne Gore zalaže za autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu, koja je „hleb naš nasušnij dažd nam dnes“ za autokefalnu Crnu Goru.Činjenica da je ateista i državnik „širokijeh shvatanja“ u „evropskoj Crnoj Gori svih njenih građana“ zabrinut za spokoj i harmoniju pravoslavnih žitelja, zbunjuje samo skroz neobaveštene. Nije Milo doživeo viziju i latio se učenja Aurelija Augustina i Tome Akvinskog u želji da na grumenu zemlje pod „svijetlom majskom zorom“ vaspostavi Civitas Dei, očišćenu od svih ovozemaljskih sagrešenija. Drugo se njemu mota po glavi.

Ova sedmica u Srbiji (gde se predugo već narodni poslovi vode kao igra u zabavištu) krcata je bizarnim efemernostima, za koje će svet samo nakratko pomisliti da su presudno važne. Zato se ne treba opterećivati metafizičkim nagađanjima hoće li Ceca nositi narukvicu na desnoj ili levoj nozi, da li će nas Crnogorci koliko sutra obavestiti kako smo ih 1918. okupirali, skupivši na silu njihove glavare da na Podgoričkoj skupštini (pod pretnjom ponaosobnog silovanja) glasaju za ujedinjenje sa Srbijom i da li će nam EU zbog mučenih azilanata Albanaca i Roma otfikariti „šengen“. (Koliko nas je o Uskrsu putovalo u inostranstvo?)

Ameri su onomad koknuli Osamu „dok si reko piksla“. Da će mu se to kad-tad desiti mogao je da pretpostavi bilo koji, čak i najnemaštovitiji gledalac filma Butch Cassidy and the Sundance Kid ili svako ko zna priču o Jovi Stanisavljeviću Čarugi (najpoznatijem hrvatskom hajduku, srpske nacionalnosti, naravno). Naposletku, šta ga čeka posle objavljenog rata Americi i Osami samom bilo je odavno jasno.

Za mesec dana navršiće se osamnaest godina od osnivanja Haškog suda za ratne zločine u bivšoj SFRJ. Za tih osamnaest godina pogubio sam dosta prijatelja, tvrdoglavo ponavljajući da je osnivanje međunarodnog tribunala za raspravljanje parnica iz „Balkanske krčme“za nas (Srbe), kao stranu u sporu, i korisno i nužno. Ne mogu da se ne pohvalim: često sam od raznih sunarodnika bio čašćavan širokom lepezom „divnih“ epiteta, priličan je spisak onih koji su toga radi prestali čak i da mi se javljaju, za neke sam ostao zauvečni „Juda Iskariotski“, nevredan ni njihovog prezira. Nije mi baš uvek bilo najugodnije. Mnogu sam tvrdu knedlu propustio kroz gušu, bilo je dana kad sam i sam bio u dilemi, ne preterujem li u lakoverju... Tek, o punoletstvu Haškog suda, mogu malo da oda’nem. Izgleda da nisam potpuno promašio „ideju“.

Političke (ne)prilike koje su se nadvile nad Srbijom u ovoj Strasnoj sedmici pred Vaskrs ne mogu se nikako drugačije razumeti do kao jasna i velika filmska projekcija raspeća ovog naroda. Grotesknog raspeća, koje decenijama traje u strašnim mukama i preti da se ne završi uskrsnućem.

U moj su Pirot Nemci, pričao mi deda, ušli oko podneva 8. aprila 1941. Njihovo paradno ušetavanje u prepuštenu varoš on i drugovi (rezervisti) gledali su sa Sarlaha, brda s kojeg se Pirot vidi kao na dlanu. Kolona tenkova i bornih kola milela je oprezno, skoro bogobojažljivo, glavnom varoškom ulicom - legendarnim „Via militaris“ putem (Vojni put koji je još za vakta Rimljana spajao Rim s Carigradom). Pre nego što je Vozarski eskadron 3. puka primio naredbu „Povlači se!“ i strugnuo ka Sopotu i Beloj Palanci, deda i drugovi uspeli su da vide - Nemci su došli do centra varoši i stali. Kasnije istorijske knjige indžijele zabeležiće da su 8. aprila 1941. Nemci ušli u Pirot i tog dana na Nišavskom pravcu više nisu napredovali. Ostvarili svoj ratni plan za taj dan, pa zastali da predahnu.

Iako se učiteljica života gnuša nenaučnih zapitkivanja „Šta bi bilo da je bilo?“ i „Šta bi se dogodilo da se nije dogodilo?“, svaka godišnjica Aprilskog rata iz 1941. zgodno se namesti za takva mudrovanja. Sedamdeseta godišnjica tog „kapitulantskog“ (kako su se komunisti godinama zgražavali) i nesrećnog dela srpske povesti (kako jeste) opet se potrefila pogodnom za dumanje o „onoj strani“ istorije.

Neka se, najponiznije molim, ovom izjavom nikako ne nađu prozvanim naši iskreni prijatelji iz Afrike. Neka ne pomisle da, uplašeno galameći, i krajičkom svesti mislim na ikoga od njih. Iako je povod ovom pisanju olako kazana prokleta reč Čedomira Jovanovića, slučajno na njihov konto dospela, ipak su oni (neka i na ovome ne zamere) krajnje nebitni za reči koje će uslediti.

Uvaženi i dragi gost je došao. Prirodan i prijatan. Ni nalik natmurenim gensekovima Politbiroa koji su pohodili Beograd davno, za Titovog vakta. Čovek, reklo bi se, kao i svi mi.

Antireč je reč lišena estetike, etike i smisla. Ona je bedž nepoštovanja slušalaca i sebe, na reveru govornika koji je izgovara. Takva, ona je sramna i nedopustiva. Antireč u politici obično je čedo autoritarnih režima - plodne njive za apologetski govor, hvalospeve i samohvalospeve, za referatska naklapanja koja ne govore ništa. Teoretski, ona ne bi trebalo da bude žiteljka demokratskih sastava. Tako sam naučen i tako prenosim mlađima od sebe.

Jovo Divjak. Srbin. General Armije Federacije BiH. Bio pukovnik JNA, pa se mitario. Prišao Aliji, Ejupu, i ostalima i raspalio po sunarodnicima. Valjda iz istih razloga iz kojih je general Enes Taso ostao veran Srbiji, a general Zvonko Jurjević dejstvovao iz aviona po Hrvatskoj. Ti su razlozi lični, duboko intimni čak, trojici pomenutih (i masi sličnih) dobro znani; jednosmernom puku nedokučivi. „Svako ima pravo na život, slobodu i težnju za srećom“, rekao bi Džeferson. Zločine Jovove (ako ih ima) treba da dokaže i raspravi valjan sud, u valjanom sudskom postupku, na osnovu valjanih dokaza. Ako ima takvog suda. I ako ima pravde. Koje obično nema, kad su zločini nad Srbima u pitanju. Nema veze, navikli smo! Glavni glumac epizode „Jovo u Beč, Jovo iz Beča“, sitni je epizodista u svejugoslovenskoj koprodukcijskoj sapunici „Ljubav i mržnja u kaljuzi“. Tu mu je i mesto.

„Ima trenutaka kada ćutati znači lagati“, govorio je davno, u predvečerje Španskog građanskog rata, slavni Miguel Unamuno, „Ćutnja čak ponekad može značiti i odobravanje. Stoga ima nešto unutar moga bića što me čupa, muči i boli, te mi se čini da bih se ugušio, ako se ne bih oslobodio ovim rečima...“ Zaista, kako da ćutim kad me neko uvredi tako prostački kako su to onomad učinili „kraljica“ i „kralj“, „njihova veličanstva“ na „dvoru“, lajući na „Srbe Mojsijeve vere“ u priči smišljenoj da plinom uguši um i strelja i poslednju mrvu ljudskog dostojanstva pretežno nedužnog sveta u Srbiji? Priznajem.