Dejan A. Milić

„Čoveku dvaput u životu uzimaju meru dužine i širine tela:“, pisao je Nušić u Autobiografiji pre više od sto godina, „jedanput kad stupa u vojsku i drugi put kada umire. Što ga mere kad umre, to razumem, to ima i svoje praktične primene, ali što ga mere kad treba da stupi u vojsku, to ne razumem. Vele, zato što se u vojsku ne primaju ljudi uzanih grudi, a ja ni kod jedne profesije nisam sreo toliko uzanih grudi kao u vojsci.“

S početka 1804. godine, četrdeseti dan po Božiću, na Sretenje Gospodnje, na ciči zimi, ne mogavši više da trpe zulum dahija, okupili su se srpski glavari u Orašcu, u Marićevića jaruzi, uzeli Karađorđa za vožda i digli bunu. Ustanički barjak bi znak vaskrsenja moderne srpske države. Beše li to 2. ili 15. februara 1804. godine, još ne možemo sa sigurnošću da se opredelimo. Trideset jednu godinu kasnije, na taj dan, drugi vođa, knjaz Miloš, darovao je Srbima Ustav, koji potraja kratko, ama do danas ostade priča o njemu kao o jednom od najdemokratičnijih ustava onoga, a i potonjih doba. Ostade priča, kao i dilema beše li to 2. ili 15. februara 1835. godine.

Krajem novembra i prvih dana decembra 1914. Srbijica je nadljudskim naporima branila svoje pravo na opstanak. Na zanemoćao opanak i gunj bili nalegli čizma i šlem. Udarili preko Drine Švaba i Mađar, odbacili sa obale posustale branioce, zašli dobrano u Otadžbinu. Beograd već bio pao. Srbija bila gotovo na kolenima. Čak se i stari kralj, čika Pera, na nekom položaju iznad Kolubare obreo u rovu sa svojim vojnicima. Istorija kaže, bio jedini kralj koji je na prvoj liniji odbrane pucao iz puške. Lud čovek. A bio prevalio sedamdesetu.

Valja se katkad setiti slobodne reči. Teme bajate i prežvakane, ama sveprisutne. Suštinske. I, kao takve, evergreen. Vazda aktuelne.Iako je govorništvo „dete slobode“ (Tacit), a slobodna reč „so demokratije“, u demokratiji reči preti mnoga opasnost. Tamo gde se sve može javno kazati, reč brzo devalvira. Nju svako malo zameni otrovna antireč. Ali ništa tako slobodnu reč ne unižava, kao olako kazana sladunjava demagoška reč bez pokrića.

Specijalni izvestilac Dik Marti podneo je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope izveštaj o organizovanom kriminalu i nelegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji. Progovorivši hrabro o gnusnim zločinima protiv čovečnosti koje su počinili Albanci, održao je lekciju iz časti čitavoj Evropi. Humanom, slobodoumnom i tačnom reči (kazanom u mučnoj prilici) učinio je da Evropa proguta knedlu i pristane na saučešće u našem bolu.

Ovi su dani izmišljeni za pravljenje lakih štiva. Koja ne izazivaju žmarce, niti od njih iskre suzne oči. Koja se čitaju uz umakanje troprsnice u moču.

Nema vrdanja! Prijatelji iz Evropske unije, u svojstvu kvitara, traže red na našoj političkoj pijaci. Žele da čvrsta demokratska pravila smene veru, moral i zakone koje su srpski političari skrojili po svojoj meri, podarivši nam isprazan red naopakih stvari, da ni optička varka da je sve u redu odavno nije normalna.

Milo Đukanović je svojom voljom napustio položaj predsednika Vlade Crne Gore. Tim gestom uzburkao je javnost ne samo u malenoj Crnoj Gori. Zašto?

Dinstanje u domaćem političkom ekspres-loncu, iznošenje na međunarodno videlo gnusnih albanskih zločina nad Srbima „u medicinske svrhe“ (po receptu dr Mengelea), arestovanje Sanadera u Austriji za račun Hrvatske, propisno lemanje grčkog ministra saobraćaja koje su u Atini sproveli sindikalno raspomamljeni „dužni ko Grci“, prete da zanesu pažnju prosečno obaveštenog građanina Srbije na pogrešnu stranu i da mu ne ostave ni mrvu uma i srca za humanost. Koje kod nas, videćemo, i te kako ima.

Pre više od sto godina, pišući o Balkanu, jedan diplomata zabeležio je kako su Srbi i Bugari dva mala slovenska naroda između kojih gotovo da nema razlike, osim jedne suštinske - Bugari znaju da su mali narod. U toj činjenici diplomata je našao opravdanje za istorijska jogunjenja Srba i istorijsku neprincipijelnost Bugara. Vek kasnije iz sopstvenih mučnih iskustava kao nacija polako saznajemo nešto što klinci zapaze još u vrtiću. Lako je biti hrabar i principijelan kad si veliki i snažan. Ili kad imaš starijeg brata bildera. Ali šta da radi čovek kad je dole tvrdo, gore visoko, a on bespomoćan?

U prošlom veku, još pre srednjeg rata bilo je, pričali stariji, ovako. Lake ženske pri beogradskoj železničkoj stanici i u parkovima oko nje znale su o večeri ili u rano jutro, sedeći na klupi, da po svom skutu razastru zavežljaj mesarske ‘artije i da obeduju vruć ‘leba i mrsne čvarke. Morale su da poprave krvnu sliku pred napornu smenu ili posle besane noći. Jele su, mučenice, svoju jaku ‘ranu, ne obazirući se na začikavanja dokone manguparije. „Mene moja nana ‘ranila sa čvarke“, pevali su im prestonički gulanferi, „najbolja sam među uličarke“.

Odlazak predsednika Tadića u državničku posetu Zagrebu i topao doček koji mu je državni vrh Hrvatske priredio, kod nas zasigurno moraju obradovati i najpodozrivijeg prekoplotovskog posmatrača srpsko-hrvatskih prilika. Poduži je spisak razloga za to.

Neki ekstremno pametna deca, arhitekte, glumci, umetnici, sa astronomskim uspehom na primarnim studijama, započeli doktorate u Srbiji, u nadi da će im Srbija (koja se kune u njih) pomoći, ne bi li joj se ikad stostruko vratilo. Žele, naime, da ostanu i tu da „sprovedu u delo“ svoje školovanje, karijere i živote. Tu da nauče znanje. Koje u Srbiji, kako god da okreneš, prilično košta. Naročito kad se zadnjicom greje stolica. Otadžbina obećala stipendije za talente. Otadžbina obeća, ali (običaj je u nas) desi se maler, negde zapne, pa ni makac. Naročito kad je talenat, inteligencija, kad je rad i obrazovanje u pitanju. Drukčije bi bilo da je reč o snazi koju neki ekstremno snažni klinci pokazuju po Svetu, pa se Otadžbina za promociju snage isprsi „sas milionče“. Dolara. Ili da, ne daj Bože, nekom fali bubreg. Našlo bi se. Solidarni smo. Ovako, tja. Zdravi, pravi, mladi, talentovani, radni. A Otadžbina treba zbog njih da odvaja od usta.

Zatreslo se u Kraljevu, zaljuljala se Srbija. No, ne dogodi se zemljotres samo da bi nas Bog poplašio i pokazao nam koliko smo mali. Zemljotres se katkad dogodi ne bi li se nešto, koje je već iskrenuto, vratilo na svoje mesto.

Obavešteni smo. G17 plus (tj. URS) bi da menja Ustav radi otelotvorenja regionalizacije, koja će Srbiju tako preporoditi da sami sebe nećemo moći da prepoznamo.Učitelji Ustava vele da Ustav nije raspis skupštine stanara koji se, po potrebi, kači o oglasnu tablu na ulazu u zgradu i tako isto i skida s nje. Kažu, nije uputno često menjati „odraz društvenog konsenzusa“ jer se On time devalvira, što obara vrednost i imaocu takvog kapitala. Opet, nasušno je da ustavne norme budu ostvarive u realnom životu i da nisu besmislene. Ustavnim normama treba podržati dinamičnu stvarnost. Zato je svaka promena nabolje dobrodošla, pa i promena Ustava, koji su doneli onomad (pre četiri godine) i oni što bi sad da ga menjaju.