Dragan Vujadinović

Najpre o kratkom sadržaju prva dva nastavka. Vujo je ime "od milja" za našeg premijera, koji "kuje" čelik u Smederevu. Paralela na "Muja" iz čuvene pesme Safeta Isovića, koji "kuje konja po mjesecu". Agendu o Železari Smederevo otvorili smo pomalo paradoksalnom pričom(kakva i dolikuje "obrnutoj ekonomiji"). Najpre je mesecima vladala euforija "Esmark" (da li će i koliko će), zatim se odjednom "okrenulo" (sreća što odustaše). U drugom nastavku smo pričali o "zlatnom dobu"fabrike, posle kupovine od strane USS (Ju-Es stila), od septembra 2003 godine do 2012. godine.

Najpre o kratkom sadržaju prvog nastavka. Vujo je ime "od milja" za našeg premijera, koji "kuje" čelik u Smederevu. Paralela na "Muja" iz čuvene pesme Safeta Isovića, koji "kuje konja po mjesecu". Agendu o Železari Smederevo otvorili smo pričom o dve vremenski bliske a suprotstavljene priče.

Naslov je parafraza onih nezaboravnih stihova pesme Safeta Isovića „Mujo kuje konja po mjesecu; Mujo kuje, a majka ga kune“. Poput Safeta nekada, tako je proteklih nekoliko meseci naš premijer (naziv u naslovu je „od milja“, zbog Safeta i rime) pevao o budućem livenju i kovanju železa u Smederevu. Samo da Esmark konkuriše. Samo da bude jedini. Samo da ispregovaramo. Pa da potpišemo. Ni dve visoke peći neće biti dovoljne. Na dobrobit Smedereva, regiona i države. Ako se lepo izrazgovaramo i dogovorimo, premijer obeća egzaltiranom narodu veliku „čast“ a sebi lično radovanje. Sa sve trubačima, jer nije mala stvar kad naša mezimica Železara konačno nađe (drugog) „mladoženju“.

Prvo sledi definicija pojmova iz naslova. Pusta sela su naše opšte mesto, sudbina bez komentara. „Babo“ je simbol za sve posleratne vlasti, koje su naša sela pretvorile u najnepoželjnija mesta za život. Eldorado na rečima, „naše pusto selo“, na delu. Umesto da izvozimo hrane za deset milijardi i hranimo pola Evrope, doterasmo uz sve muke i „direktna davanja“ do izvoza od 2,1 milijardu evra. (Holandija, velika kao Vojvodina, izvozi 72 milijarde!) Istina, uvek smo, još od „brzih pruga“ i „švedskih sela“, najbolje umeli da maštamo i obećavamo. Pogotovo pred izbore. Blokiramo se kad sa reči prelazimo na dela. Ne može nikako. Tako da bi bila premija da u agraru nekako doteramo do tri milijarde. Lako ćemo posle do deset. Treba samo nahraniti onakav bilbordski „Beograd na vodi“.

Ostajemo u našim pustim selima. U koja smo došli pretprošlog ponedeljka ("Selo moje, stigoh do Pariza"), dok smo prošli broj euforično posvetili "odi radosti" zbog najave "našeg" zakona o poreklu imovine političara od strane premijera.

Svi kažite „dragička“. Naša kolumna i list „Danas“ su pobedili. U zadnjem vikend izdanju (24 i 25 januara Leta Petnaestog) „prvi među jednakima“ je najavio donošenje zakona o poreklu imovine. Navodno po inicijativi (jedine) vicepremijerke. Kakvi bakrači. Naša kolumna već nedeljama mesecima i godinama vodi „krstaški“ rat za donošenje ovog zakona. Istina, ovo nije prva „pobeda u najavi“.

Preko Beograda. Vozom ili autobusom u odlasku. Er Srbijom ćemo dolaziti. Kad zaradimo. I ako nam se uopšte bude dolazilo. Gde da dođemo kad nikoga nema. Kome da pokažemo da smo „neko“.

Tragom informacija od stručnih ljudi nastavljamo sa rudarskim temama. Da rezimiramo prošlonedeljni tekst. Ključni dokument, Strategiju upravljanja mineralnim resursima u Srbiji do 2020. usvojile su obe vlade 2012. Prvo „žuta“, a u avgustu i „napredna“. Zatim i skupštinski odbor za energetiku. Ali je u parlamentu još nema, iako minuše dve i po godine, dva ministra i jedna ministarka. Četvrtina perioda propade.

Moramo da se još jednom vratimo onom primeru koji smo nedavno pomenuli u našoj kolumni. Pročitali smo da je pre nepunu godinu dana jedna od najvećih revizorskih kuća za oblast rudarstva AMEC zvanično procenila profit rudnika zlata Lece trenutno pritvorenog „tajkuna“ na 400 miliona dolara u narednih osam do maksimalno 10 godina.

Reče mi jedan čoek. Koji sve čuje i mnogo zna. Vaša „obrnuta ekonomija“ postala ono što treba da bude. Vladina (besplatna) agencija za ekonomske dijagnoze i recepte. Čim ju je „prvi među jednakima“ primetio. Istina, zaobilazno.

Tu, pre dve nedelje smo „debatovali“ o Južnom toku i naknadnoj pameti. (By the way, to i nije neka pamet, ali je kod nas mnogo rasprostranjena i na visokoj ceni). Povod je bilo zgražavanje vicepremijerke (eks ministarke energetike i eks-eks „energetskog eksperta“) nad sudbinom Južnog toka, NIS-a i ostalih ruskih poslova.

Vratili se tajkuni. Vladina strana na čelu sa „naslovnim stranama“ opet razvezla sitnu tajkunsku knjigu. Pritvoreni i osramoćeni. Duguju milijarde. Svima. Državi, bankama, dobavljačima, medijima, svima. Postoji li i druga strana? Kako su ovi isti „tajkuni“ do pre godinu dana bili biznismeni godine i decenije, nosioci privrednog razvoja, dobrotvori i donatori?

Prethodni naslov nosila je naša kolumna od 18 maja Leta Četrnaestog, ovdašnjeg. Tada smo novoj ministarki za puteve i putare, pređašnjoj kratkotrajnoj ministarki energetike i dugogodišnjem energetskom ekspertu, ovako sovjetovali. „Prvo skočite pa kažite „hop“.

U našoj „obrnutoj ekonomiji“ bivalo je i biva svakakvih čuda I paradoksa. U poslednje vreme uveli smo još jedan. Potpuno kreativan i originalan. Svi znamo da u finansijama uvek postoji leva prihodna i desna rashodna strana, koje uvek moraju da budu jednake.

Kao što teške, spore i birokratske procedure i česte makroekonomske i političke turbulencije teraju strane investitore, tako i visoke dažbine teraju postojeće kapitaliste. Malo li je što su naši prvi kapitalisti izašli iz šinjela devedesetih. Kad se sve moglo u kafani. Preko Partije i Familije.