Dragan Vujadinović

Velike vode, umesto pogodnosti, upropastile ionako "rovitu" struju. Zna se da Kolubara (termoelektrana) godinama pravi pola. Od oko milijarde i po vrednosti struje. Posle katastrofalne poplave koja je stvorila veštačko jezero "Kolubarski lignit", palo na pola od pola. Ili 400 miliona evra manje domaće struje, a više uvoza i spoljnotrgovinskog i deficita tekućih plaćanja. Alternativa su restrikcije i prinudna isključenja. Ne zna se šta je gore. Svi makro parametri blizu bankrota, sad još i "strujni udar". Da trese do besvesti.

Prošlo je više od jedne decenije od početka Leta Četvrtog, od kada bi, posle ubistva prvog postpetooktobarskog premijera, trebali i morali da „brojimo i merimo vreme“. Neutralno, sa dovoljne „istorijske distance“.

Neće skoro do "zelene grane". Toliko o tome. Da mogu zakonom da se urede ekonomija i cifre, onda bi kod nas prosečni rok plaćanja bio najviše 55 dana (45 za javni i 60 dana za privatni sektor) kako je to propisao Mlađin virtuelni zakon, a ne 120 dana koliko je odredio život i stanje privrede i države. Sve je u dlaku isto i sa ovom najnovijom bukom oko zakona o radu.

Vrlo dobro. Služimo narodu. Srpski ruskom. Kao i uvek prava istina o julskoj poseti velikog srpskog premijera velikom ruskom predsedniku („veliki“ su prefiks za ličnu visinu jednoj i veličinu zemlje na drugoj strani) ima dva kraja. Politički i (auto)marketinški glasi - očenj harašo, ekonomski - suviše smo mali i siromašni da bismo bili ravnopravni.

Ovaj tekst mi je naručio jedan „vodič“ srpskih privrednika, od pravih biznismena do malih preduzetnika, po bankarskim putevima „od nemila do nedraga“. By the way, i sam spadam u „vodiče“ (na dve noge ili „imejlovima“), pa su mi ova putovanja poznata. Svi znamo da je privreda u vanrednom stanju i da nema para. Gde će za pare nego u banke, Fond, AOFI i SIEPA (njih ću u nastavku uključiti u Fond, kako bi inače i trebalo). Ako ne dobiju kredite, staju i propadaju. Ako dobiju, rade i propadaju. Zbog astronomskih kamata, potpuno nekompatibilnih sa svetskom ekonomskom krizom.

Poslednji dan prvog polugođa. Vreme da stanemo pred ogledalo. Ako se posle pola godine, ne pogledamo u oči, ode godina. Opet, ako se pogledamo, ostaćemo frapirani. Statistika nam se iz ogledala ruga i plazi. Sa sve namrgođenim ciframa. Svaki pogled prema Budžetu, izaziva stres i glavobolju(pa se posle neko čudi, što su n am vodeći zvaničnici zabrinuti i u „pola glasa“).

Naš ontološki paradoks o „dve Srbije“ iz SM vremena poslednjih nedelja „proradio“ kao Etna. „Prva Srbija ne postoji, ali se vidi (čita) i zato postoji.“ To je prva, virtuelna Srbija. Ovo o papajama, mangoima i megadoktoratima. Niti gajimo južno voće, niti smo nešto školovani. A kojekude (kako reče nekada Crni Đorđe) to su nam omiljene teme.

Rekao bi danas veliki Radomir Konstantinović - moja filozofija palanke kao platforma nacionalizma i narcizma, kao religija izolacije od "veka i sveta", doživljava "drugu mladost". Ako je ikada i bila potisnuta. Pogledajte samo naslovne strane štampanih i udarne vesti elektronskih medija. Sve je (gola) politika i (auto) marketing (moderni izraz za sujetu i narcizam).

Na imendan lista Danas red je da tema bude najčešće pominjani fenomen naše „obrnute ekonomije“ u protekloj deceniji i „kusur godina“. Ako ste samo ovlaš „pretrčavali“ našu rubriku, pogodićete. Depresirani devizni kurs evra, prema našem „popajevskom“ dinaru.

Da nam nije „ovih gore“ ne bi se libili da za našu (sorabsku) „malu scenu“ citiramo reči velikog pesimističkog pesnika Branka Miljkovića u pismu zagrebačkom kolegi pesniku pre više od pola veka: „naš jedini spas je da se ne nadamo spasu“. Dakle, sa „onima dole“ (lokalnim činovnicima i nama „običnima“), nema nam spasa. Ni nade u spas. Sa njima nas sve (s)nađe. Suše, smetovi, požari i poplave. Em su baksuzi, em bi prirodne kataklizme ostavile katastrofalne posledice bez hitnih intervencija „ovih gore“. Ovaj poslednji strašni i mutni poplavni talas sve razbistrio.

Pre godinu i neki mesec, naša kolumna je „zvanično“ predlagala uvođenje nju dila ili novog dogovora, kao reakciju na postojanje vanrednog stanja u privredi Srbije i velikih makroekonomskih problema.

Prošle godine u jednoj od nekoliko kolumni koje su se bavile putarskim (ne)zgodama napisasmo - drumovi će poželet putara, a putara nigde biti neće. Kad se ovih dana ova najava ostvari u elementarnom obliku.

Deluje neverovatno, ali je istinito. Naša kolumna je postala osnovni izvor odakle nova Vlada crpi svoje prve ekonomske mere. Ako je slučajnost, onda je koincidencija frapantna. Mada, pošto naša „obrnuta ekonomija“ traje već deceniju i po svake sedmice, realno bi bilo da smo sve probleme apsolvirali, sa uspehom položili i postali asistenti. Mnogima, pa i vladi.

Prođe još jedan „lažni“ Prvi maj. Koji se i dalje samo tako zove, ali već godinama nije ono kako se nekada zvao - Praznik rada. Sa vrhuncem u Titovim vremenima. U rano jutro krenu zaposleni iz preduzeća na kolektivni uranak. Iće, piće, muzika.

Gotovo je sa alibijima. Mi bismo to da oni nisu to. Podrazumevana krivica „prethodnih“ i odgovornost za sve loše je iscrpljena. Jer su sadašnji istovremeno i prethodni. Ne mogu sami na sebe. Ko bi im verovao. Ako juče nisu mogli, kako mogu danas i sutra. Istina, mogli su sačuvati alibi „prethodnih“ da su se oslobodili starih partnera. Pa bi, kao u slučaju Dinkić - Radulović imali kakve-takve krivce. Ovako, ne da nemaju krunski alibi, nego teško da kome mogu objasniti zašto su uopšte bili izbori. Kad je sve ostalo isto. Bivši premijer je više puta nudio sopstvenu rokadu i rekonstrukciju. Sliku i priliku sadašnje vlade.