Dragoljub Petrović

Srbija se nalazi na 85. mestu svetskih zemalja po stepenu slobode medija, a kako je krenulo, Jelena Karleuša će već na narednoj izbornoj skupštini biti izabrana za predsednicu NUNS-a kako bi popravila rejting naše zemlje. Šta fali?

Miroslave, recite nam, kako je to biti majka? - pitao bi legendarni Bane Vukašinović da mu ovih dana u emisiju odnekud zabasa Miroslav M., narodni poslanik Nove-Novcate Srbije iz Čačka. Protivno zakonima prirode, a posebno Biblije, Miroslavu je u utorak dok je sedeo u skupštinskoj klupi iznenada proradio materinski instinkt. Što dokazuje da gej-parada ipak ima određene efekte.

U Srbiji nema paničnog straha od toksičnog crvenog blata iz Mađarske koje se izlilo u Dunav i pliva ka ovamo leđnim stilom.

Govoreći u svojim čuvenim metaforama o uspehu i perspektivama posle 5. oktobra, Zoran Đinđić je jednom prilikom to uporedio sa nastankom života - od 25 miliona spermatozoida samo jedan uspe da oplodi jajnu ćeliju i napravi novi život. Sakupivši u DOS-u svakog ko je na leđima nosio tablu „opozicija“, a takvi kad uvate ne puštaju, tadašnji splet nesrećnih okolnosti napravio je široku koaliciju stranaka i svačega drugog što na takvu strukturu liči, a posle se od tih pobeći nije moglo. Najgore u svemu je, ipak, što od takvih ne može da se pobegne ni deset godina kasnije.

Bilo je to nedavno, kada se ovdašnji dnevni list fundamentalno i matematički precizno pozabavio jednim spornim trenutkom srpskog fudbala, što se u vreme „Indirekta“ Marka Markovića, sa sve džemperom na romboide, emitovalo u rubrici „Kutak za sporni trenutak“.

Na jednoj predpetooktobarskoj slavi licitiralo se ko bi koga propustio kroz šake ako se u Srbiji dogodi to što se posle i dogodilo. Osim jednog od prisutnih koji je posle zalogaja ruske salate objasnio da bi bes prema Slobinom režimu iskalio na pevaču grupe Legende (!?), a ostali ga gledali ispod oka u stilu „zašto, pobogu, čoveče“, svi ostali su se uglavnom opredelili za bračni par sa Dedinja. Kako je revolucija 5. oktobra počela rano, do mraka se pomenuto društvo već poprilično razveselilo i obeznanilo, pa nisu bili u stanju da nađu ni svoju kuću, a kamoli Dedinje (o onom pevaču da i ne govorimo), te je plan propao. Revolucija je prošla ko bezbolan porođaj.

Alternativna medicina je naziv za lečenje koje zbog zastarelosti i nedostatka dokaza o delotvornosti, nije deo zvanične medicine. Slično je i sa politikom – Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić sastali su se ovih dana na jednom potpuno alternativnom sastanku gde je falio samo ekspert za šijacu masažu i Vidovita Zorka. Obojica pomenutih alternativaca sa davno uočenom kontrabioenergijom, zbog zastarelosti i nedostatka dokaza o delotvornosti odavno nisu deo zvanične medicine, a kamoli politike. Mada svaki razumni DSS-ovac kod prve čaše pića nazdravlja sa „do godine u Prizrenu“, a posle pete – „do godine u SNS“. Dok svaki razumni SNS-ovac posle pete čaše nazdravlja sa „do godine u Prištini“, a posle prve – „do godine u Vladi“. Naprednjaci su tu malkice trezveniji.

Bogoljub Arsenijević Maki imao bi mnogo više sreće u životu da je posle revolucionarnog prevrata promenio nadimak u Bogoljub Arsenijević Maksi. Nekako to ime više priliči lepoj, srećnoj, bogatoj, demokratskoj Srbiji o kojoj je razmišljao dok je sa slomljenom vilicom bežao preko gromobranskog provodnika od policije u vreme kada smo svi romantično mislili da će ta virtuelna država - srećna, demokratska Srbija - više ceniti jednog Makija od jednog Maksija. Na kraju su, ipak, oba naša junaka završila u lancima - Maki u zatvorskim, Maksi u trgovinskim. Ali, lanci su lanci, njima se u zube ne gleda.

Čudno je za Momira Bulatovića što nikada nije pio na dužnosti(ma). Fascinantno je da neko može napraviti takvu političku karijeru, koja je obilovala svenacionalnim delirijum tremensima, a sve to sa negativnim rezultatima specijalizovanih testova. Saobraćajci tvrde da prema njihovim evidencijama, dok je bio predsednik i premijer, nije imao pozitivan alko-test. Isto tvrdi i Mensa. Bio je trezan - tvrde saobraćajci. Nije bio superinteligentan - tvrdi Mensa. I sve to za čoveka koji je karijeru počeo kao - mlad, lep i pametan.

Kada je Beograđanin Đ.P., otac četvorogodišnjeg deteta, primetio da ga sin sve češće zove „tatek“, umesto kod logopeda, otišao je u redakciju jednog beogradskog lista. Tamo je istraživanjem utvrđeno da se po Beogradu prodaju crtani filmovi sinhronizovani na hrvatski. I objavljen je članak tim povodom sa uskličnikom iza naslova. Posle se Đ.P. vratio kući, a sin mu je rekao: „Ej, šefe, koji ti je vrag?“

Novčanica od 500 milijardi (500.000.000.000) jugoslovenskih dinara sa likom Čika Jove Zmaja, bila je srpska noćna mora, mogao si da odeš u samoposlugu koja je ličila na „lokal u pripremi“ sa svežnjem „zmajeva“, a da te otud vrate, jerbo je kurs skočio u poslednjih pola minuta, poslovođa je mobilisan, kasirke štrajkuju iz razloga smanjenja ličnog dohotka sa hiljadu petsto milijardi na hiljadu dvesta, rafovi nisu na prodaju, dok svega ostalog - nema.

Svojevremeno, kada je golman Vladimir Beara prešao iz splitskog Hajduka u Zvezdu, a crveno-beli zbog podmirenja tog transfera prodali klupski autobus, rukovodioci dalmatinske komunističke partije, nenaviknuti na ovu vrstu tekovina trulog kapitalizma i nedostatka socijalističke svesti, slali su depeše centrali ne bi li nekako opravdali odlazak najboljeg hrvatskog vratara svih vremena. U jednoj od depeša, kaže legenda, splitski komunisti izrazili su sumnju da je Bearin transfer u beogradski klub rezultat njegove namere da ubije druga Tita, lice sa stalnim mestom boravka u glavnom gradu SFRJ.

Tačno devedesete, negde na živopisnim stranicama časopisa „Velika Srbija“, doktor Vojislav Šešelj pojačan tadašnjim vođama navijača Zvezde i Partizana, Šucom i Ćumetom, izneo je zanimljiv predlog o ubrzanom razvoju ovdašnjeg pikanja lopte po livadama i šljivicima - da ova dva kluba promene nazive u skladu s padom Berlinskog zida i padom dotičnog četničkog vojvode s kruške. Oba pada imala su posledice - prvi pozitivne po svet, drugi negativne po Srbiju. I umalo po srpski fudbal, disciplinu koja izaziva radost mnogobrojnih lošesrećnika, i to uglavnom neverovatnim spletom srećnih okolnosti. Na primer, sva tri njihova ključna igrača promaše penal, i neko od „naših“ ni kriv ni dužan uđe u istoriju srpskog fudbala.

Prateći tabloide - a avgust je mesec kada se retko ko laća Tukididovih „Peloponeskih ratova“ ili Čerčilovih memoara - jasno je da na ovdašnjoj estradi niko ne razmišlja o našoj rezoluciji u UN, već se u nedostatku miševa pronađenih u pivskoj boci svi fokusiraju na oštar hladnoratovski sukob Jelene Karleuše i poznatog astrologa Saše Popovića. Astrolog je u paralelnom intervjuu za sve tabloide, paralelno rekao da dotična JK neće više kročiti u „Grand“, dok je ona doslovce izjavila: „To bi bilo isto kao kada bi ludi Milojko koji drži kafanu u Pržogrncima rekao da Lejdi Gaga nikada neće kročiti u njegovu kafanu.“

Željko Ražnatović Arkan odavno nije prisutan među nama, ali njegovo delo i dalje živi - rekao bi, recimo, Borislav Pelević, poslanik Srpske napredne stranke, da mu kojim slučajem daju da vodi Vesti TV B92 u 19 sati. Kosturi iz njegovog trokrilnog ormana ispadaju s vremena na vreme, nadovezala bi se na taj patosiran uvod novinarka B92, u prilogu o dugometražnom filmu koji je ovih dana neki Arkanov lični biograf navodno ponudio Tužilaštvu za ratne zločine, pod uslovom da dobije Zlatnu Palmu, Oskara i status zaštićenog svedoka.