Dragoljub Petrović

Sutra je petak, trinaesti. Počinje Guča. U Srbiji ima onih kojima poseta Saboru trubača u Guči dođe ko redovan sistematski pregled i ventilčić za dalji (mahom raskošan) život, ali i onih kojima ovo petodnevno avgustovsko „šizenje i ludenje“ u varošici kraj Lučana izaziva povišenu hipertenziju i utisak da se radi o „maloj seoskoj zabavi u kojoj ljudi koji ne znaju da sviraju zabavljaju ljude koji ne znaju da piju“. Slično je i sa Exitom, drugim velikim srpskim festivalom, za jedne „leglom narkomana“, za druge svakogodišnjim magnetom za osećaj pripadnosti nekoj drugoj Srbiji .

Neće biti mleka, javio je spiker melodramatičnim tonom, a kamerman je švenkovao prema usamljenoj kravi na pašnjaku. Grandiozno biće, Srbin, sedeo je pred ekranom, gledao sve to, pio pivo na cuclu, bez da mu je zaigrala ijedna crta lica, uključujući i nožni palac. Srbija duguje 23,6 milijardi evra, skoro se zagrcnuo spiker, a kamerman je švenkovao prema nebu.

Propadne ti, recimo, pokušaj da trijumfuješ na takmičenju za „Zvezde Granda“; otpadneš na kastingu za gutača vatre u cirkusu „Korona“; dreser majmuna te uteši i ponudi da batališ gutanje vatre, i učestvuješ u njegovoj tački sa još trojicom kolega izniklih direktno iz Darvinove teorije; neuspehom smatraš dugogodišnja nastojanja da postaneš generalni direktor „delija“ ili „grobara“, pa se upitaš zašta si izučio onolike škole i obdaništa; na Fejsbuku si stekao tek 156 prijatelja, iako čak i FB grupa „Ne želim prijatelje“ ima 2.800 članova više od tebe; tvoja okolina uporno misli da si jedan običan bubuljičavi levak.

Mora da nema kartu, vidi kakav je čupav, i treba da ga biju šipkom po glavi. Ja bih njega buzdovanom! Je l’ smo mi budale što plaćamo markicu, a on se švercuje?! I još novinar, gledo sam ga ja kod Olje Bećković, eeeej, savest ovog društva, a švercuje se... Bože, kakvi su nam mediji - rekao je naš sugrađanin Nekrofil Jovanović, sa štampanim stvarima pod miškom, i pozvao ceo autobus da demonstrativno izađu napolje i sačekaju drugi, u kom nema švercovanih novinara i drugih persona non grata i non brate.

Ispostavilo se da je odluka vlasnika kafića da se uoči Mondijala opskrbe plazma televizorima natprirodne veličine veoma isplativa grinfild investicija – kada se Svetsko prvenstvo neslavno okončalo po Srbiju i srpski narod, očekivalo se da će ‘’lajv’’ praćenje presude Međunarodnog suda pravde u Hagu opravdati očekivanja mnogobrojnih navijača „naših’’. Cela nacija je tokom jednoiposatnog zveranja u jednog simpatičnog Japanca koji je monotono čitao, čitao, čitao... prikazan u natprirodnoj veličini, čekala da Vuk Jeremić konačno zatrese mrežu reprezentacije Japana, ali se on neočikavano našao u ofsajdu. To je ona situacija kada igrač ostane sam iza poslednje linije protivničke odbrane, a, recimo, Boris Tadić pokuša da mu doda loptu ne bi li ovaj konačno postigao gol.

Plavuše znaju biti čudna bića. Zaustavi ih policajac: „Jeste li normalni? Pregazili ste tri čoveka?“

„Srpski fudbal doživeo je juče najveće poniženje u svojoj istoriji... Izgubili smo obraz zbog grupe jadnika koji su prosuli sve što su gradili u kvalifikacijama... Kako pronaći dovoljno jaku uvredu za selektora i neke igrače, dovoljno ružnu reč da se opiše ono što su oni uradili...

Zemun se ubraja u najstarije hrvatske gradove. Vrlo pogodan zemljopisni položaj i prirodni uvjeti privukli su ljude da tu osnuju naselje čiji se kontinuitet može pratiti od neolita do danas. Zemunci su toliko bili vezani za Hrvatsku i neolit, da su vekovima hrlili u Zagreb kada bi ih tamo u Zemunu proganjali, a pojedini od njih vraćali su se i u mlađe kameno doba kad je za tim bilo potrebe.

Kada je izlicitirao 70.000 od početnih 20.000 za frižider Darka Šarića od 450 litara marke „miele“, jedan od učesnika prekjučerašnje prve licitacije stvari oduzetih od kriminalaca u magacinu Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde, otvorio je vrata „aparata“ i glasno viknuo: „Auuu, evo unutra i kilo koke...“

Dok su domaći tajkuni svoje firme izmeštali na Kipar, Sejšele, Monte Karlo i Kajmanska ostrva, Bogoljub Karić je shvatao da nema većeg poreskog raja od Srbije. Zato je trenutno u bekstvu.

Događaj se zbio davne 1993 - Rade Šerbedžija je te godine pobegao od eksjugoslovenskog ratnog ludila u London. Supruga Lenka radila je u bolivijskoj ambasadi, a on nije radio ništa. Sve obaveze su mu bile da preko dana prošeta svoje ćerkice po gradu. Uzme dečja kolica pa u londonsku maglu. Na nekom semaforu zaustavi ga žena.

Kada je onomad RRA odlučila da najmanje jednu, eventualno dve ili barem tri nacionalne frekvencije svečano uruči Željku Mitroviću umesto ordena za zasluge, bilo je jasno da će gledanost pojedinih srpskih televizija biti u permanentnom rangu vanrednih događaja, recimo nikad viđenog apšenja Ratka Mladića, đeneral-pukovnika u penziji. Koji je u međuvremenu umro. Te vest o njegovom apsu ne bi predstavljala ništa vanredno za srpski rijaliti-šou program u celini, sazdan za ljude od krvi i mesa.

Kinez Vang Mu uhapšen je zbog toga što je prevario više muškaraca prerušavajući se u ženu. Najmanje tri puta se „udavao“ i svaki put bi pobegao nakon što bi ga porodice mladoženja kupile, u skladu sa narodnim običajem. Uhvaćen je posle treće prevare, kada je pobegao iz mladoženjine kuće u toku noći. Dok ga je policija privodila, Vang je bio obučen u ružičastu haljinu.

Ko bi se uopšte budio na sabajle da čuje Goricu i Dragana na Prvom programu Radio Beograda - pri tom rizikujući da odsluša kompletan izveštaj o vodostaju? Ima li u vaskolikom auditorijumu slušalaca koje će više zanimati centrimentaža Duvana kod Prahova od, recimo, centrimentaže piplmetra kod Tijanića? Ko bi uopšte vrteo međufrekvencije svog radio-aparata u potrazi za simboličnih 92,5 megaherca, koji se trenutno nalaze na više drugih frekvencija... Šušteće radijske međufrekvencije su, nače, idealna stvar za uspavljivanje beba kad imaju grčeve. Provereno. Kažu iskusne babe i iskusne tate.

Detinjstvo pamtim i po tome što sam najbolji duks zalio voskom držeći sveću na grudima dok sam leškario tokom čitanja sabranih dela Karla Maja. Nije bilo struje. Ne sećam se ni da li su te restrikcije bile pre ili posle Titove smrti, ali je izgledalo nekako romantično. Karl Maj je bio, otprilike, u sličnoj poziciji kao mnogi koji danas pričaju i pišu o Titu a Titovu Jugoslaviju nikada nisu videli.