Dragoljub Petrović

Treba se ugledati na Ivicu. Dačića. Za petnaestak godina spora sa sopstvenom karijerom nije odsekao ni jedan prst. Ni nožni ni ručni. Jedno vreme je imao tri, posle mu je porastao i četvrti, a danas ima bar pet. Može da ih stegne u jednu lepo izvajanu pesnicu i ode na Paradu ponosa, manifestaciju čiji se kontramiting zove: „Srbija (muškog pola) se saginjati neće“.

U etapi homo erektusa, negde 500.000 godina pre Hrista, novinari, a tada ih, uzgred, nije bilo toliko ko danas, bavili su se takozvanim naturalnim novinarstvom.

Loši rezultati Zvezde u sezoni 1983/1984 primorali su tadašnje rukovodstvo kluba da angažuje - psihijatra. Jednog dana trener Gojko Zec doveo je u svlačionicu glavom i bradom Radovana Karadžića, doktora iz Sarajeva s karakterističnom frizurom i kasnije utvrđenim latentnim moćima za pokretanje spermatozoida bioenergijom.

Šćućuren na optuženičkoj klupi Trećeg opštinskog suda u krivičnom procesu koji je zbog povrede časti i ugleda protiv mene vodila poznata estradna umetnica S.R.C., u novembru prošle godine, gledao sam ushićeno mog advokata koji je došao na genijalnu ideju - da sudiji s prosvetiteljskim žarom Ćirila i Metodija predstavimo kolumnu kao žurnalistički žanr.

Svačije seksualno opredeljene je privatna stvar i po mom mišljenju treba da ostane u okviru četiri zida - misao je Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, koji je nedavno, između četiri zida, u četiri oka, dao intervju na tu temu. Pre toga, bila je Univerzijada, kada izvesni broj seksualno opredeljenih Roma nije mogao da ostavi svoje seksualno opredeljenje između četiri zida, jer opisana procedura podrazumeva da pored opredeljenja poseduješ i zidove. Postavljene okomito. Oni su, međutim, imali zidove postavljene vodoravno.

- Šalite se... Šalite se... - ponavljao je u „šoku i neverici“ komšija Milorada Čavića, onaj sa sprata niže, svečano dizajniran u atletskoj majici sa zlatnim krstom na zlatnom lančiću, posle saznanja ko se tu doseljava. Već u sledećem kadru predsednik Tadić je primećen kako obilazi spavaću sobu, zamišljen iznad francuskog kreveta. Dalje su se stvari odvijale nepredviđenim tokovima.

Čak 5.000 testiranih Srba ima natprosečnu inteligenciju, što je rekord u regionu, ali tek njih 950 jeste u članstvu Mense, međunarodne organizacije superinteligentnih, pošto ostali neće da plaćaju članarinu, saopštila je ovih dana Mensa.

„Dekooooo, da liiiiii seeeeee seeeećate gdeee jeee streeeeljan Draaažaaa“- odjekuje Vladom Srbije ovih dana. Sledi reski zvuk slušnog aparata, i onda, tiho, odgovor: „Gde je garaaažaaa? Ne znam ti ja to, sinko. Ne vozim od pedes’ treće, kad sam se ono slup’o u Lisičijem potoku“.

Basna kafanskog tipa glasi - jednom, tako, u šumi štrojili medvede. Iz šume su u međuvremenu pobegli svi - zečevi. Kad su zadihanog zeca na livadi pokraj šume pitali - zašto je pobegao kada ne štroje zečeve, već medvede, dugouhi je imao precizan odgovor: „E, burazeru, dok ja njima objasnim da nisam medved, odoše ....“

Bilo je i dokonih osoba zaintrigiranih otkrićem jednog „bivšeg kolege“ da je dnevni broj ulazaka na sajt LDP-a jednak prodatom tiražu „Jomiuri šinbuna“ i „koka-kole“, pa su, da izvinete, „zašli“ na to mesto 7. jula predveče i tamo zatekli naslov uočljivo istaknut verzalom sa znakom uzvika: „JOŠ JEDAN USPEH LDP!“

Kada je u beogradskoj osnovnoj školi učiteljica đacima pomenula da je Nikola Pašić bio - vojskovođa, mali Igor sutradan je na čas „dovukao“ tri enciklopedije.

Premijer Srbije Mirko Cvetković jedini je predsednik Vlade srpskog višestranačja kojeg niko ne mrzi i niko ne obožava. Sumnja se, međutim, i da ga niko i ne poznaje.

Postoje raznolike vrste prijatelja i rođaka za izbegavanje – Srbi najviše izbegavaju one koji imaju malu kućnu kameru, „japanca“, spravicu kojom limijerski beleže svaki momenat familijarnog života za koji su neverovatno zainteresovani svi živi oko njih. Bar oni tako misle.

Svaki nesrećnik lakše nabroji šta nema nego šta ima. Izbeglice u Grmovcu, zemunskom naselju izgrađenom na isparcelisanim njivama uz autostradu, nemaju pitku vodu, kanalizaciju i asfalt. Imaju... Hm. Jedan ima izbledeli Šešeljev poster s mapom „velike Srbije“ na pomoćnom objektu kraj poljskog klozeta, drugi termoizolaciju na goloj cigli „urađenu“ od svežih Tominih postera. Bez mape.

Nacionalna bezbednost je čudna stvar, neka vrsta kombinacije Marfijevog zakona i gosta iznenađenja. Sovjeti su, recimo, 1986. godine očekivali projektile s bojevim glavama, kada je devetnaestogodišnji Nemac Matijas Rust seo u „cesnu“ u Helsinkiju, neprimećen preleteo pola Sovjetskog Saveza i bezbedno se prizemljio na Crvenom trgu u Moskvi, sačekavši pritom pola sata nalakćen na krilo da dođu momci iz KGB-a i „liše ga slobode“.