Dragoljub Petrović

Kada je u beogradskoj osnovnoj školi učiteljica đacima pomenula da je Nikola Pašić bio - vojskovođa, mali Igor sutradan je na čas „dovukao“ tri enciklopedije.

Premijer Srbije Mirko Cvetković jedini je predsednik Vlade srpskog višestranačja kojeg niko ne mrzi i niko ne obožava. Sumnja se, međutim, i da ga niko i ne poznaje.

Postoje raznolike vrste prijatelja i rođaka za izbegavanje – Srbi najviše izbegavaju one koji imaju malu kućnu kameru, „japanca“, spravicu kojom limijerski beleže svaki momenat familijarnog života za koji su neverovatno zainteresovani svi živi oko njih. Bar oni tako misle.

Svaki nesrećnik lakše nabroji šta nema nego šta ima. Izbeglice u Grmovcu, zemunskom naselju izgrađenom na isparcelisanim njivama uz autostradu, nemaju pitku vodu, kanalizaciju i asfalt. Imaju... Hm. Jedan ima izbledeli Šešeljev poster s mapom „velike Srbije“ na pomoćnom objektu kraj poljskog klozeta, drugi termoizolaciju na goloj cigli „urađenu“ od svežih Tominih postera. Bez mape.

Nacionalna bezbednost je čudna stvar, neka vrsta kombinacije Marfijevog zakona i gosta iznenađenja. Sovjeti su, recimo, 1986. godine očekivali projektile s bojevim glavama, kada je devetnaestogodišnji Nemac Matijas Rust seo u „cesnu“ u Helsinkiju, neprimećen preleteo pola Sovjetskog Saveza i bezbedno se prizemljio na Crvenom trgu u Moskvi, sačekavši pritom pola sata nalakćen na krilo da dođu momci iz KGB-a i „liše ga slobode“.