Duško Bogdanović

Dragan Kosanović je bio neobično zanimljiv čovek. Filozof po obrazovanju, novinar po vokaciji, dodatnom vrlo specifičnom edukacijom, stekao je ime koje zveči i odjekuje u danas vrlo širokoj sferi ekonomske propagande iliti marketingu, a kadgod vrlo retkoj profesiji, uspostavljenoj u Jugoslaviji, ranih šezdestih godina minulog veka.

Fudbal! Ljubav. Strast. Moja porodica je živela za fudbal i - desetak godina - od fudbala. Doslovno. Otac Vaja je gotovo celu šestu deceniju prošlog veka, proveo u Fudbalskom klubu "Vojvodina". Dugo godina je bio rukovodilac, ili takozvani "tehniko" prvog tima.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, moje detinjstvo i rana mladost su bili u znaku totalne zaluđenosti sportom. Škola i druge obaveze su se podrazumevale, ali sam kao osnovac probao da se bavim svim živim nadmetanjima. Fudbalom najviše i najčešće, ali i tenisom, klizanjem, hokejom na ledu.

Početkom 1993, bio sam u smislu profesionalnog statusa - da se poslužim naslovom izvanrednog filma Điđe Karanovića - "nešto između". Da sam napisao i "nigde", ne bih mnogo omašio, u pokušaju ilustracije tog stanja. Jednostavno, bio sam tamo gde me neće, a (još) nisam otišao tamo gde me žele.

Uživam u (auto)biografskom štivu.

Vujadin Boškov i Todor Veselinović, verovatno najvredniji brilijanti na nisci izvanrednih fudbalera novosadske Vojvodine tokom šeste decenije minulog veka.

Onomad sam na ovom mestu pisao o prečestom demonstriranju nerazumevanja suštine zanata mnogobrojnih ovdašnjih medijskih profesionalaca. Danas ću da pojačam taj stav tvrdnjom da nije samo reč o jezičkim, već prečesto i o logičkim greškama.

Dabome da sam ukrao Oskaru Vajldu naslov drame "Važno je zvati se Ernest" i parafrazirao ga za potrebe ovog tekstića.

Zamislite naslove nedeljnih izdanja ovdašnjih "novina" i "komentare" u ponedeljak u istim da je holandski sudija, u nedostatku ozloglašenog "vara", a tri minuta u zastavnom vremenu, odlučio da prizna gol Ronalda, a time ozvaniči pobedu portugalske reprezentacije.

Onomad sam napisao, ipak ću ponoviti: i u Danasu, omiljenim mi novinama (gde poneki žurnalisti, podražavajući masovno lošu upotrebu te reči, i obavezno je - kažnjivo nepravilno - govore i pišu u jednini!), kada im neki lik sa zvečećom imenom i debelom funkcijom nešto napiše, to biva posebno najavljivano i obeleženo kao "autorski tekst".

Otišao je i Dušan Ninkov.

Praćenje i komentarisanje događanja u sanremskom teatru Ariston (kvalitet pesama, (ne)dopadanje pevača, garderoba, scenografija, voditelji...) u srcu italijanskog turističkog bisera i ponosa pokrajine Ligurije, višedecenijska je tradicija u mojoj porodici.

Neverovatno je kako granitno tvrd argument, jedan jedini, može da promeni, ko zna kada i zašto, uvreženi utisak, da razbije stereotip i novom snagom okoštalim i izanđalim frazetinama vrati sjaj prvobitnosti. Štaviše, i nanovo, prizvuk svevremenosti.

Zamislimo - iz razloga koji bi najmanje bio naslonjen na objektivno i racionalno - da sve ono i svi oni koji se u zemlji Srbiji smatraju za žestoke protivnike vlasti ili, makar, za blage neistomišljenike sa aktuelnim režimom, smestimo u jedan krug.

Verovatno iz vrlo ličnih razloga - početak višestranačja u Jugoslaviji, pa dakle i u Srbiji - doživljavam sa viškom emocija.