Duško Bogdanović

Bio je to početak, dugog, toplog, izuzetno zanimljivog leta.

Dragan Kosanović je bio neobično zanimljiv čovek. Filozof po obrazovanju, novinar po vokaciji, dodatnom vrlo specifičnom edukacijom, stekao je ime koje zveči i odjekuje u danas vrlo širokoj sferi ekonomske propagande iliti marketingu, a kadgod vrlo retkoj profesiji, uspostavljenoj u Jugoslaviji, ranih šezdestih godina minulog veka.

Fudbal! Ljubav. Strast. Moja porodica je živela za fudbal i - desetak godina - od fudbala. Doslovno. Otac Vaja je gotovo celu šestu deceniju prošlog veka, proveo u Fudbalskom klubu "Vojvodina". Dugo godina je bio rukovodilac, ili takozvani "tehniko" prvog tima.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, moje detinjstvo i rana mladost su bili u znaku totalne zaluđenosti sportom. Škola i druge obaveze su se podrazumevale, ali sam kao osnovac probao da se bavim svim živim nadmetanjima. Fudbalom najviše i najčešće, ali i tenisom, klizanjem, hokejom na ledu.

Početkom 1993, bio sam u smislu profesionalnog statusa - da se poslužim naslovom izvanrednog filma Điđe Karanovića - "nešto između". Da sam napisao i "nigde", ne bih mnogo omašio, u pokušaju ilustracije tog stanja. Jednostavno, bio sam tamo gde me neće, a (još) nisam otišao tamo gde me žele.

Uživam u (auto)biografskom štivu.

Vujadin Boškov i Todor Veselinović, verovatno najvredniji brilijanti na nisci izvanrednih fudbalera novosadske Vojvodine tokom šeste decenije minulog veka.

Onomad sam na ovom mestu pisao o prečestom demonstriranju nerazumevanja suštine zanata mnogobrojnih ovdašnjih medijskih profesionalaca. Danas ću da pojačam taj stav tvrdnjom da nije samo reč o jezičkim, već prečesto i o logičkim greškama.

Dabome da sam ukrao Oskaru Vajldu naslov drame "Važno je zvati se Ernest" i parafrazirao ga za potrebe ovog tekstića.

Zamislite naslove nedeljnih izdanja ovdašnjih "novina" i "komentare" u ponedeljak u istim da je holandski sudija, u nedostatku ozloglašenog "vara", a tri minuta u zastavnom vremenu, odlučio da prizna gol Ronalda, a time ozvaniči pobedu portugalske reprezentacije.

Onomad sam napisao, ipak ću ponoviti: i u Danasu, omiljenim mi novinama (gde poneki žurnalisti, podražavajući masovno lošu upotrebu te reči, i obavezno je - kažnjivo nepravilno - govore i pišu u jednini!), kada im neki lik sa zvečećom imenom i debelom funkcijom nešto napiše, to biva posebno najavljivano i obeleženo kao "autorski tekst".

Otišao je i Dušan Ninkov.

Praćenje i komentarisanje događanja u sanremskom teatru Ariston (kvalitet pesama, (ne)dopadanje pevača, garderoba, scenografija, voditelji...) u srcu italijanskog turističkog bisera i ponosa pokrajine Ligurije, višedecenijska je tradicija u mojoj porodici.

Neverovatno je kako granitno tvrd argument, jedan jedini, može da promeni, ko zna kada i zašto, uvreženi utisak, da razbije stereotip i novom snagom okoštalim i izanđalim frazetinama vrati sjaj prvobitnosti. Štaviše, i nanovo, prizvuk svevremenosti.

Zamislimo - iz razloga koji bi najmanje bio naslonjen na objektivno i racionalno - da sve ono i svi oni koji se u zemlji Srbiji smatraju za žestoke protivnike vlasti ili, makar, za blage neistomišljenike sa aktuelnim režimom, smestimo u jedan krug.