Duško Bogdanović

Po 69. put dodeljene su nagrade Emi na najprestižnijem događaju za američke televizijske stvaraoce.

Beše to 2004., nekako pred izbore, kada je rukovodstvo stranke iz vladajućeg korpusa odlučilo da istestira članstvo i, kroz rezultate sprovedene ankete, sačini rejting, ali i tabelu omiljenosti ljudi iz partijske vrhuške.

Agonija je okončana. B92 - i radio i televizija - više ne postoji. Ne računajući nekoliko poslednjih godina, bar četvrt veka, ta stanica, razgranati medijski punkt, jedinstveni brend, bio je reper za neokaljano profesionalno novinarstvo. Samostalno i slobodno.

Kažu da na svetu ima oko 270 čudaka koji su za života dali lepe novce da posle kliničke smrti budu duboko zamrznuti i tako "dipfrizovani" čekaju napredak nauke i medicine za nastavak života.

Ljubiteljima televizije, posebno onim zagledanim u budućnost tog medija, vrlo preporučujem američki film "Noćne hronike" reditelja i scenariste Dena Gilroja. Reč je surovoj, doslovno krvavoj viziji globalne televizijske sutrašnjice koja, zapravo - negde više, negde manje - već jeste realnost. Vreme sadašnje. Vreme u kojem se medijsko pravilo svih pravila, aksiom u stvari, svodi na teror gledanosti, čitanosti i slušanosti. Ultimativno! U neprestanoj borbi za ostvarenje tog "svetog" cilja, nema zabrana, nema prepreka, nema onoga što se ne može i ne sme objaviti. Mahnito se iščekuju rezultati rejtinga medija i sem toga ništa, ali baš ništa, nije važnije.

Davnih osamdesetih kvalitetan televizijski "Dnevnik", smišljen i realizovan u svih osam studija, činilaca tadašnje JRT, podrazumevao je i aktuelni komentar ili osvrt. Najčešće su stavove gledalištu saopštavali sportski novinari. Nije bilo važnog događaja - bez obzira da li se isti okončao trijumfalno ili katastrofalno po sportski deo nacije - a da neko iz sportske redakcije nije izašao pred kamere sa jasnim razmišljanjem. Najmoćnijim ondašnjim veličinama, svenarodnim miljenicima su se tresle gaće, čekajući šta će, povodom nekog lošeg rezultata, kazati sudije "prekog" televizijskog suda.

Osmi mart, iako međunarodni praznik, nema opšteprihvatljive standarde svog obeležavanja. Toga sam dana nasumice provrteo programe nekih velikih evropskih televizija (RAI, RTL, BBC, TVE...) i nisam naleteo ni na jednu ekskluzivnu emisiju posvećenu Danu žena.

Ljubiteljima fudbala, posebno onima koji uživaju u otkrivanju manje poznatog u prebogatoj povesti loptanja, pojedincima sklonim emocijama, nostalgiji zapravo, pa još onoj sa predznakom - jugo, eto svake nedelje na programu televizije N1, dirljivog serijala o istoriji cakanje lopte na ovim prostorima. Dakle serijal, "Fudbal, nogomet i još ponešto", pripremljen i emitovan pre osam godina (autorski tandem Igor Stoimenov i Zoran Panjković se potpisuje iza duge liste saradnika) ni u reprizi nije ništa izgubio na atraktivnosti. Štaviše!

Slaviša Lekić - preduzimljivi urednik, komentator "depiliranog" jezika i, možebiti, jedan od najkvalitenijih novinskih reportera - srpskom žurnalizmu na čast - poslednjih se nekoliko godina intenzivno bavi televizijom. Dakako, u "frilens" statusu.

Prva dva meseca nove sportske godine, donela su nekolika vrhunska međunarodna takmičenja koje, nažalost, ovdašnji televizijski gledaoci - sem onih koji koriste usluge kablovskih provajdera - nisu bili u prilici da odgledaju. Uzbudljive fudbalske utakmice na prvenstvima Afrike ili Azije, fenomenalne mečeve sa teniskog turnira u Melburnu (sem finala), neizvesne susrete na svetskom šampionatu u rukometu i vratolomne vožnje na planetarnom skijaškom prvenstvu, nije prenosila ni jedna naša televizija sa nacionalnim predznakom. Šteta!

Postignuća dostojna divljenja i ljudi koji su ih u svekolikim oblastima ostvarili, decenijama su i stvaralački podsticaj mnogim filmskim i televizijskim autorima.

Prosečni gledaoci televizijskih političkih pričaonica - oni ne odveć edukovani i za tu rabotu zainteresovani, a naročito, oni neretki među nama, koji se još drže aksioma „bilo na televiziji“ - veruju na osnovu onoga što ih sa ekrana zapljuskuje, kako u Srbiji cveta beskrajna ljubav i poštovanje između i vlasti i naroda. Nema toj ljubavi prepreka, ona će - pitanje je samo časa - iznedriti sreću i blagostanje strpljivom nam naraštaju. I sve, baš u inat dušmanima, koji vrebaju sa svih strana... Jer tako, da ponovim - iz dana u dan, iz emisije u emisije - „bude na televiziji“.

Pažljiviji televizijski gledalac, ljubitelj engleskog fudbala naročito, mogao je da primeti u mnogobrojnim prenosima utakmica, da je na dresovima naših reprezentativaca Ivanovića i Matića - velikih zvezda londonskog Čelsija - poslednje slovo u njihovim prezimenima ispisano je latiničnim slovom „C“, bez kvačice“, kako bi zahtevalo, takođe ćirilično slovo „Ć“.

Aleksandar Vučić je zakoračio u četvrtu kalendarsku godinu svoje ničim omeđene vladavine. Danas, sutra i napuniće se 900 dana kako u savršenom kontinuitetu kancelar nastavlja ono što je PPV (pravi predsednik vlade) započeo. Komad vremena, priznaćete, čak i za Srbiju, gde je ama baš sve relativno. Ono „mož da bidne, ne mora...“

Hrvatska je dobila predsednicu! Kolinda Grabar Kitarović je za prsa (sa 50,43 odsto glasova) pobedila Iva Josipovića, dosadašnjeg šefa države. Iznenađenje? Da, ali ni približno onoliko koliko su omanuli istraživači javnog mišljenja, (ne)zavisni analitičari i velika većina tamošnjih medija, najavljujući, iz dana u dan u poslednjih šest meseci, novi Josipovićev mandat.