Duško Bogdanović

Okončana je grupna faza na fudbalskom prvenstvu u Brazilu, sledi ona eliminaciona. Od šesnaest najboljih (hm...) ostaće ih osam, pa redom, sve manje i manje, kao kod Agate Kristi i njenih „Deset malih Indijanaca“. Do trijumvatora, trinaestog jula u Riju de Žaneriju.

Počelo je veliko medijsko licitiranje sa imenima mogućih kandidata za budućeg prvog čoveka najvažnije i najveće nacionalne radiotelevizijske kuće. Imena? Zaboravite! Čista boranija. Ona zelena! Iskustvo me naučilo da se u takvim i sličnim zgodama prvo baca prašina u oči naivnoj javnosti, ispiraju se usta sa, šatro, pretendentima, ljudima, koji jadni, najčešće, pojma nemaju o čemu je reč, niti su bili u prilici da iko relevantan tim povodom sa njima razgovara. A, onda, kada kucne čas, saopštiće se ime čoveka koji će biti teleportovan u predviđenu fotelju.

Protekla je prva trećina na loptačkom samitu u Brazilu. Svaku od ekipa učesnica, videli smo dva puta na delu. Delu? Kako god...Dovoljno, ipak, za pregršt utisaka raznih predznaka, premalo da bi - objektivno gledano - mogli sa čvrstom izvesnošću, da predvidimo ko će se na koncu radovati sa zlatnim trofejom u naručju.

Televizijski kadar. Predsednik Tomislav Nikolić u studiju Javnog medijskog servisa evropske (sic!) Srbije, kako gostu, jelda, i dolikuje. Nikolićev je „autfit“, iznenađujuće, besprekoran. Savršeno - za njegove gabarite i držanje tela - skrojen teget sako, uz vrišteći zelenu kravatu! Opa!!!

Još tog prepodneva (subota) kada je jedan dnevni list objavio datum, mesto (Sveti Stefan) i fotografije hotela i još neke zanimljivosti u vezi sa svadbom Jelene Ristić i Novaka Đokovića, pokrenuo se cunami ljudskih (?) izlučevina po društvenim mrežama, internetskim forumima i sajtovima. Zasmrdelo je do neba!

Jedna od verbalnih petardi koje iznad glava znatiželjnika ispalio Bojan Pajtić - preuzevši rukovođenje Demokratskom strankom - beše i ona o formiranju takozvane vlade u senci. Ideja poprilično otrcana na ovim političkim prostorima u minula četvrt veka, pre svega stroga što bi se ista vrlo brzo nakon gromopucateljne detonacije, izgubila u svakodnevlju. Bez realizacije, naravski...

Recimo da razumem nastojanja najvećeg dela srpskih medija da prate surove zakone tržišta. I potpuno se - uz retke i poštovanja dostojne izuzetke - identično ponašaju pri dosezanju tog cilja oni najveći među njima, kao i oni ne baš orijaši, mediji sa tradicijom, ali i oni sa dužinom života vilinog konjica, bogate kuće sa nacionalnim frekvencijama, jednako sa i onim ubogim, strogo lokalnih predznaka... Što veća čitanost, gledanost, slušanost, rejtinzi, šerovi... uslovljavaju im, ali baš u svakom segmentu, ključne postulate uređivačke politike. Ili je, zapravo, reč o unisonom opravdanju za sve ono što se nudi publici?

U poenti prastarog vica škrtica (Piroćanac, Jevrejin, Škot...) obećava sinu da će ga - ako bude dobar i poslušan - voditi do poslastičarnice, da sa ulice gleda kako druga deca jedu kolače. Sećate se?

Sa kamare komentara koji su propratili izbor Bojana Pajtića za prvog (petog u nizu) čoveka ovdašnjih Demokrata izdvajam dva: DS nikada nije imao slabijeg lidera, veli se u prvom, odnosno, da su ovi izbori, makar bili unutarstranački, zapravo jedini preostali, na kojima neko iz te stranke može bilo koga da pobedi.

Klasično srpsko „mož-da-bidne-ne-mora-da-znači“: pod nogama sve snažnija i sve zloslutnija tutnjava medijske (auto)cenzure, nad glavama, u istoj toj medijskoj stvarnosti, lebde oblačići lake zajebancije, šatro duhovite opuštenosti i lagodnog bašmebrigizma.

U dva veka dugoj povesti izvršne vlasti u ovoj zemlji, prevashodno u skladu sa društveno-političkim okvirom (kneževina, kraljevina, republika), ali i u zavisnosti od drugih važnih okolnosti, prvi čovek vlade različito je, formalno ili kolokvijalno, nazivan.Kad god beše prvi među popečiteljima, pa predsednik sovjeta, predsednik vlade, potom predsednik izvršnog veća. Imali smo u svakodnevnom govoru i premijera...

Novinarstvo u Srbalja - kako god im se država zvala - od Davidović Mite vakta i Novina Serbskih, pa do dana današnjih, zna i beleži - ređe lepe i lagodne, češće ružne i turobne - godine, istorijske okolnosti i ljude u njima.

Dabome je da je film, baš kao i televizija, prevashodno timski rad. Izraziti individualci, stvaraoci sa ogromnim bagažom uspešnosti koji sa sobom nose, dobrodošli su samo i jedino kada su spremni da svoj talenat i zanatske veštine podrede konačnom proizvodu.U suprotnom, džaba im njihove zvezdanosti. Ništa od posla.

Koncem minulog vikenda, u ono vampirsko vreme kada se pozdravljaju danas i sutra, prisustvovali smo - doduše, posredno, putem televizije - dvema verzijama srpsko-srpskog duela.Dabome, sasvim različitih predznaka i još različitijih namera i poruka.

Aleksandar Vučić, još malo bivši, a potom ko zna koliko dugo novi PPV (pravi predsednik vlade), svoja tajnovita razmišljanja o ustrojstvu, načinu rada i okvirne naznake sastava ministarskog kabineta kojim će rukovoditi, prvo je otkrio kolegi iz nemačkog (sic!) medija Dojče vele. Zanimljivo!