Duško Bogdanović

Ma koliko se pojedinci sa obe strane zajedničke nam granice, upinjali da pokažu i dokažu kako Srbi i Hrvati, (inače narodi - i jedan i drugi - svaki od domaćih mudrosera raznih „naučnih“ fela prozvani najstarijim, što će reći nastalim nekako odmah nakon ameba, a nešto pre paramecijuma) nemaju, ama baš ništa, slično ili zajedničko, duga istorija makar komšijskog života, a, bogami, i aktuelno svakodnevlje, tvrdoglavo upućuju na suprotno: mnogo smo slični. A kada je o nepodopštinama najšireg spektra reč, i vrlo, vrlo - isti!

Evo nas u drugoj epizodi srpskog (post)izborno-medijskog igrokaza. Akteri na sceni su uglavnom isti, publika je, dočim, za razliku od premijere, u vrlo pasivnom položaju. Sedi i gleda. Čeka nove zaplete. Eventualna iznenađena.

Okončana je prva epizoda srpskog izborno-medijskog igrokaza. Sve je od početka bilo jasno i poznato, precizno definisano, sa mlitavim zapletom i predvidivim raspletom.

Jedan ovdašnji dnevnik - pisao sam već o tome - u zimskom, postprazničnom, obično teškom mrtvilu za novine i njihovo kvalitetno punjenje, kreću sa objavljivanjem liste najmoćnijih među nama. Ma šta to objektivno značilo i podrazumevalo. Od politike do sporta. Treba li kazati da su najbolje plasirani navek oni koji, kao, na tim listama treba da budu.

Prošla je još jedna Olimpijada. Zimska. U crnomorskom Sočiju, u podnožju divljeg Kavkaza. Putin i kremljska kamarila su onomadne odlučili da se za četvorogodišnju prestonicu zimskih sportova kandiduje baš ovo, najpoznatije i najpopularnije rusko letovalište. Usput, sa karakteristikama suptropske klime?!

Velika Britanija je ovih dana više mokra nego suva. Bukvalno. Poplava kakvu Ostrvo ne pamti već više od dva i po veka dramatično ugrožava ljude i životinje čineći pritom ogromne materijalne štete. U svakom smislu. London je nekoliko dana bio opasno ugrožen. Premijer Dejvid Kameron potpuno se - uz sve raspoložive službe i institucije kojima (in)direktno rukovodi - posvetio branjenju od podivljale vodurine. Odbrani, da budem precizan, svega onoga što se još moglo odbraniti, a tamo gde su prilike dozvoljavale, i prvim saniranjima teških posledica.

Prošle sedmice je, uz posredno prisustvo televizijskog auditorijuma širom Kugle, odigran derbi engleskog fudbalskog prvenstva, i taj se okršaj ekipa „Mančester Sitija“ i „Čelsija“- istinskih titana - može svrstati u red onog najkvalitetnijeg, pa samim tim i najekskluzivnijeg, što svetski klupski fudbal može danas da ponudi.

Pre četrdeset godina iz beogradske televizije - pa ravno do, valjda, svakog televizora širom ondašnje prilično velike zemlje - krenulo je emitovanje trinaest nastavaka domaće serije „Otpisani“. Već posle premijerne epizode, bilo je jasno da je reč o izvanrednom televizijskom delu. Drugi nastavak prikazan 29. decembra 1974. zabeležio je frapantnu gledanost, a potom je - iz sedmice u sedmicu, nedeljom uveče, posle vazda nepropustljivog Dnevnika, desetak miliona Jugoslovena pratilo podvige grupe mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata.

„Šezdesetih godina minulog veka ravnicu su razbudili nepoznati zvuci. Senke su po njoj prostrle svoj hlad, kamenje se dokotrljalo uz zaglušujuću buku i bube su se uznemirile u glavama mladih... Pedeset godina od prvih igranki, prvih bendova i lokalnih idola, prvih koncerata koji su otvorili vrata ka modernom svetu, modernoj muzici...“

Opet rukomet! Posle fantastičnog uspeha naše „ženske momčadi“ u beogradskom pohodu na drugo mesto na Kugli, na red su došle njihove kolege, aktuelni evropski viceprvaci, od kojih se, sa pravom, mnogo očekivalo u utakmicama na kontinentalnom prvenstvu u Danskoj. Bar da su bili „muška ženskad“!

Pre dva dana kuglom je prostrujala šokantna vest o tome kako su dve američke tinejdžerke pretukle vršnjakinju, a potom je nemoćnu držali dok ju nešto stariji deran brutalno silovao. Sve su snimili mobilnim telefonom. Naletih i na hrvatskim televizijama na medijsku halabuku, sličnim povodom. Tamo su manijaci-u-povoju izudarali srednjoškolskog nastavnika.

Nekoliki dani ispraćaja odrtavele rugobe, a uoči zagrljaja sa nevinošću i krasotom novedolazeće - naravski, godine - mediji su bili prepuni lista raznih odabira. Ovoga i onoga. Događaja i ličnosti. Najčešće kroz odgovore na pitanje - po čemu će biti upamćena blagopočivša 2013? Tako su u novinama koje držite u rukama - u prazničnom troboju, da budem potpuno precizan - četiri „TV zvezde od integriteta“ zainteresovanom čitateljstvu otkrile rezultate svog sudovanja po zadatom pitanju. I kao što je anketa naslovljena: Brisel i papa, Vučić i Mišković - behu dominantni odgovori. Zbivanja i junaci našeg doba. Dobro, može i tako...

Dok se Aleksandar Vučić, pravi predsednik vlade (PPV), poput Snežanine maćehe dogovora sa likom u ogledalcu koje drži u rukama, da li i kada (ne)će biti izbora, većina srpskih medija, umorna valjda od bajanja u ishod tog „dijaloga“, ispratila je minulu godinu raspredajući potanko o novoj „uzbuđavajućoj“ temi: povratak Borisa Tadića u visoku politiku.Jeste to, uglavnom, bezvezno trlababalanisanje. Nedopustivo (politički) nepismeno i, usput, vrlo netačno!

Naravski da Srbadija, i braća joj manjinska, ovog proleća na izbore ići neće. Otkud, pa ja to znam? Vrlo jednostavno: uporno sam preskakao da slušam ili čitam mudroserisanja ovdašnjih političkih, šatro, analitičara i da pomno pratim šta je, bar nekoliko puta dnevno, imao izvoleti narodu da saopšti pravi predsednik vlade - u medijima poznat po inicijalima - PPV.

Takozvani „Šou svih vremena“ prvi je veliki projekat nacionalne televizije - doduše u saradnji sa producentskom firmom Adrenalin - u posttijanićevskoj eri.