Duško Bogdanović

Pre dve godine sam na ovom mestu napisao da bi i ovlaš pregled sadržaja novina koji izlaze u regionu ili „zeping“ po televizijskim kanalima iz najbližeg nam inostranstva, potvrdio postojanje i delovanje izobilja najrazličitijih spodoba. Prostačina, posebno one specijalne vrste nastale ukrštanjem bahatosti i gluposti.Takvi likovi su, od triglavskog podnožja do ohridskih laguna, od banatskih pustara do dalmatinskog zaleđa, prisutni u politici, biznisu, novinarstvu, kulturi, sportu...

Američka kablovska mreža CNN cenzurisala je minule sedmice intervju sa Vitalijem Čurkinom, stalnim ruskim predstavnikom u Ujedinjenim nacijama, izbacivši deo razgovora koji se odnosi na podršku velikog dela Sirijaca predsedniku Bašaru el Asadu i stav narečenog diplomate o tamošnjoj opoziciji koja ometa isporuku međunarodne humanitarne pomoći toj - stravičnim građanskim ratnim požarom zahvaćenoj - zemlji.Čurkina je, naravski, intervjuisala Kristijan Amanpur. Poznati rukopis!

Gledalački sam odrastao, a zanatski stasavao u vreme jedne jedine jugoslovenske televizije i njenih osam (formalno makar) ravnopravnih republičko-pokrajinskih centara. Godinama je to značilo praćenje programa emitovanog iz samo jednog centra (svog!) uz povremena - po preciznom rasporedu utvrđena - žanrovska gostovanja stvaralaca (drame, filmovi, kvizovi, zabavni programi, prenosi važnih društvenih ili sportskih događanja...) iz drugih delova, tada vrlo nam drage zajedničke (televizijske) domovine.

Pola stoleća bar televizija je nekrunisana vladarka u svekolikom carstvu masovnih komunikacija: nepodnošljivo arogantna, groteskno samoljubiva, sujetna poput Snežanine maćehe, često - duboko svesna moći i uticaja - i lakomislena, sklona improvizacijama, čak i nipodaštavanju sopstvenih zanatskih uzusa i profesionalnih aksioma... Ali, jedna je jedina, nedodirljiva na tronu!

Vučić je (opet) video Olju! Ovoga puta beše više od dva i po sata, sam samcat, „vis-a-vis“ (preko puta) sa domaćicom „Utiska nedelje’’. Može li više pod srpskom medijskom kapom? Šta mu još preostaje? Da sam sa sobom razgovora i tako realizuje onomad promašenu šansu kada je to objektivno mogao, dok je uređivao famozne „Radikalske talase’’, neodbranjivo najgoru političku splačinu otkada je prvi put mali ekran počeo benigno (e, ova je formulacija, priznajem, vrlo diskutabilna) da zrači oko sebe okupljenu Srbadiju.

Nekako po inerciji valjda, mnogi su skloni da dva novinarska zvanja - sportski reporter i komentator - poistovete. Ne spadam u takve, štaviše vrlo ih, do cepidlačenja čak, odvajam, budući da su žurnalistički rodovi ili, kako neki vole da kažu - žanrovi iz kojih su spomenuta zvanja izvedena, dakle reportaža i komentar, veoma, veoma različiti.

Da li volite biografske filmove? Igrane, dokumentarne, televizijske? Mislim i na one posvećene ličnostima kojima je muzika obeležila i definisala žitije, a posredno, ako ne baš doticala živote, ono izvesno, budila snažne emocije kod miliona i miliona poštovalaca.

Minulih dana poneki su se među nama (pri)setili petih oktobara.

Postoji deo, inače golemog navijačkog sveta, koji pasionirano skuplja detalje iz života svojih dobro (pret)plaćenih ljubimaca, posebno se to odnosi na pikanterije iz onih sivih zona, obično uspešno zatomljenih predanim radom za to zaduženih stručnjaka. Što je, naime, sportski kolektiv - reprezentacija, klub, svejedno je - ili tek pojedinac, veći, moćniji ili uspešniji, teže je doći do skrivenih priča o događanjima van vidnog polja gledalaca ili pratilaca sporta putem medija.

Nekolike konstatacije vezane za rezultate naših sportista u minulih stotinak dana i tri pitanja tim povodom.

Opet, Insajder! Opet izvanredna prilika da Brankica Stanković i članovi njene malobrojne ekipe (Mirjana Jevtović, Irena Stević, Đorđe Nasković i Ivan Angelovski) održe nekoliko javnih časova iz angažovanog, odgovornog i društveno korisnog novinarstva. Predmeta koji - na raznim fakultetima, školama, školicama i šantiškolicama na kojima se, kao, edukuju budući žurnalisti, uz odista raritetne izuzetke, godinama već, bez imalo uspeha - pokušavaju da predaju tome nedostojni i nedorasli diletanti. Od loših učitelja, đaci su (im) još gori!

Pre nekoliko leta Boris Tadić je bio na vrhuncu moći, snage i (pre)potencije. Okružen gomilom jesmena, ketmena i sličnih pojavnih oblika, naročito iz reda medijskih klimoglavaca, pi(j)arovski beše definisan do nestvarnog. Sveprisutan poput gripe - od univerzitetskih aula, briselskih salona, svečanih stadionskih i dvoranskih loža, sa čašom šampanjca u ruci, ili sa Dodikom oko vrata, raspevaniji od Kebe i Šabana na seljačkim svadbama, pa do učestalih poseta opskurnim, naročito, zemunskim krčmama.

Nikada valjda, neću razumeti neke odluke, neke poteze, neka ponašanja ljudi sa ovdašnjih televizija. Nije reč samo o zakeranju ili džangrizavosti koja ide pod ruku sa podacima iz izvoda iz matične knjige rođenih, ne radi se ni o nekritičkim udarima nostalgije za vremenima kada je sve - pa i na televiziji - kao, bilo bolje i smislenije...

Rekao bih da je pre reč o pukoj slučajnosti negoli o uspešnoj realizaciji nečije zamisli, ali kako god tu pojavu tumačili, uočavam - u poslednje vreme intenzivno čak - sve više domaćih sportskih žurnalista koji vrlo uspešno - kada im se ukaže prilika u profesionalnom angažmanu - hvataju kopču sa vremenom i prostorom. I, naročito, identifikuju one vrlo izražene, a (novo)nastale granice među istima: ono što je bilo i što danas jeste!

Minulog osamnaestog aprila, u losanđeleskom „Nokia Teatru“ odražana je 28. godišnja manifestacija povodom svečanog ulaska u Kuću slavnih rokenrola.