Duško Bogdanović

Milorad Milinković zvani Debeli je reditelj ovdašnji. Diplomirani. Voli da režira filmove (‘’Mrtav ladan’’, ‘’Potera za sreć(k)om’’) ili televizijske serije (‘’Dangube’’, ‘’Nadrealisti’’, ili kako se već zove) koje bi trebalo da budu smešne. Kako kome. Meni nisu.

U zamračenoj sobi - dok se mašina za rashlađivanje tuče sa spoljašnjih četrdesetak stepeni na suncu, koliko je već ujutro bilo ovih dana u mom gradu - pokušavam da se koncentrišem na neki tekst, kad li iz televizora, sasvim neočekivano, budući da je bio „rimoutovan“ na kanal VH1, krene da zaurlava zurla (valjda to, jer kod Bregovića ništa nikada nije pouzdano) poznati, a meni vrlo, vrlo davno nečuveni uvod u pesmu „Lipe cvatu“ jugoslovenskog benda Bijelo dugme.

Magična privlačnost sporta je, uz sve ostalo, i u njegovoj nepredvidivosti. Neočekivanosti. U, zapravo, iskonskom njegovom jogunjenju protiv apriorne zadatosti, pre nego što je sve, uistinu, okončano. Utakmica, trka, meč, takmičenje, prvenstvo...

Zanimljivi su ovi naši dani. Baš. Posebno kada prođu kroz proces (pred)pranja, a potom i centrifugiranja u mašini za održavanje medijske higijene. Tada sve namah dobije „dimenziju’’ više i smisao manje. Za udžbenike teorije masmedija. Neviđeno!Recimo, trka rame uz rame rekonstuktora ovdašnje vlade i porođajnih muka vojvotkinje od Kembridža. Ko će brže?

Ko nije bio u prilici da pogleda (u selekciji prošlogodišnjeg Festa recimo, ili na nekoj internetskoj ponudi) nagradom Emi zasluženo ovenčani američki dokumentarac „Trg Tahrir“, preporučujem mu toplo da ovo nesvakidašnje ostvarenje potraži u ponuđenim repriznim terminima na kanalu HBO, inače matičnoj produkcijskoj kući.

U domaćoj medijskoj prašumi može se, doduše sve ređe i ređe, nabasati i na nekada veoma rasprostranjenu vrstu - televizijskih novinara. Među njima, ali baš raritetno, egzistira i podvrsta - političkih novinara. E sad, uz nemale razlike među njima, oni dobro obavešteni, valjano profesionalno i zanatski obučeni (obučeni i bukvalno, što će reći, u odgovarajućoj garderobi uz obavezno nošenje donjeg rublja) da su., kojom srećom, bili u prilici da u udarnom terminu, čak dva časa, jedan-na. jedan, razgovaraju sa premijerom Ivicom Dačićem, bi -siguran sam!- postavili, uz individualne varijacije, sledećih pet pitanja:

U poslednjem je Utisku nedelje (B92) Zoran Živković, bivši premijer i odnedavno lider Nove stranke, ocenjujući prvu godinu Vučićeve vlade, uz sve ostalo vrlo loše, rekao da su mediji u gorem stanju nego li odvratnih devedesetih godina minulog veka. Na to ga je domaćica u studiju Olja Bećković ukorila konstatacijom da on tu ocenu, ipak, saopštava u televizijskoj emisiji, što će reći, jelda...

Leto je godišnje doba u kojem se sa intenzivnog konzumiranja „hladnih’’ medija preorijentišem na „topla’’. Sa televizije na knjige, da budem jasniji. Te se tako prepustim plovidbi po beskrajnim, i još neotkrivenim prostranstvima „Gutenbergove galaksije’’, kako je Maršal Makluan naslovio jedno od svojih kapitalnih dela. Ovaj Kanađanin, orijaški guru i obožavani tumač biti i moći masovnih komunikacija, sredinom minulog veka je podelio medije, u zavisnosti od toga koliko zaokupljaju konzumentova čula, na topla i hladna. Knjige i novine su epitomi za prvu, film i televizija za drugu kvalifikaciju.

Ima ljudi, naših sadržavljana, koji se nisu odveć potpisali oko događanja tokom ovih vidovdanskih dana, a naročito, noći. Ti i takvi su daleko od gomile, opasno zabrinute zbog toga, recimo, da li će nam i kada, evropske bandigazde odrediti datum koji bi mogao biti početak - ako sve u međuvremenu bude pod konac, a pod uslovom da ne bude (ne)očekivanih pizdarluka, naravski, sa naše strane - ozbiljnijeg zavirivanja u evropsku avliju. Čisto da vidimo kako je tamo em lepo, em krasno. (Zdravo mi to liči na onu preispoljnu škrticu i budaletinu koji decu za rođendan vodi da kroz izlog poslastičarnice gledaju kako tuđi klinci uživaju u krempitama, šampitama i drugim đakonijama...)

Evo već je godina cela kako u srpskoj politici funkcionišu slobodne i otvorene veze. Svi sa svima. Svako sa svakim. Bez izuzetka. Gotovo, pa promiskuitetno.Nema ograda, nema prepreka. Nema principa!Niko ne mari za ideološke razlike. Ne postoji juče. Ni sutra. Samo danas i ovde. Ali, uz zlatno pravilo. Jedno jedino. Obavezno. Ono koje nesalomivo i nepokolebljivo insistira da se u svakom času, na svakom mestu, zna ko je vladar, a ko je vlast!Nekada po Makijaveliju, češće po Nušiću...

Da li mi živimo u Moroniji? U zemlji preispoljnih budaletina? Da li je moguće da nam se, ama baš svakog dana, dogodi opaki pizdarluk u izvođenju onih među nama, koji su - ko zna sve kojim putevima - stigli do prilika da o važnom odlučuju, da vode, kao, računa, ili nečim ili nekima, rukovode?Ovako, ovih dana, o takvima i tome, svedoče domaći mediji.

Znam za unutrašnja ustrojstva u našoj diplomatiji i vrlo stroga pravila za javne nastupe njenih službenika. U zemlji i u inostranstvu. Za iste je, naime, neophodna dozvola od Ministarstva. A ona se, ta saglasnost, daje retko. Pravila su pravila. Makar bila tvrda, nepotrebno formalna, često teško razumljiva, ponekad kontraproduktivna... Tako je. Nema priče.

Makar dvosedmično izbivanje iz trivijalnog domaćeg svakodnevlja i njegovog medijskog, prvenstveno televizijskog odraza, može biti korisno. Za mentalni oporavak recimo vrlo dobrodošlo.U ponudi od šezdeset televizijskih kanala, pripremljenih u desetak zemalja sa četiri kontinenta, za tih četrnaest dana i noći, ako izuzmem da je u jednoj rubrici o vremenu u Evropi spomenut Aleksinac, (zapravo podatak o začuđujućih 410 santimetara kiše po kvadratnom metru, koja je zalila tu varoš) i vest da će se voljom žreba, Đoković i Nadal (možda?) sresti već u polufinalu teniskog turnira u Parizu, ni reči o Srbijici i njenim temama i dilemama.

Geri Lineker je britanska fudbalska ikona. Beše strava od napadača. Predator. Golmanima je njegovo prisustvo u šesnaestercu izazivalo mučninu u stomaku i osećaj kao da sede na stomatološkoj stolici, razjapljenih čeljusti, bez anestezije. A, mašina zlokobno zuji u rukama zubara, koji se sadistički ceri... Užas!

Anđelina Džoli, možebiti, jedna od najpopularnijih Zemljanki, nanovo je uzbudila javnost zajedničke nam planete. Ovoga puta uzrok globalnog interesovanja za ovu, po mnogima, najlepšu glumicu, nije pikanterija iz bračnog života, nije ni ekskluzivnost vezana za novi film, nije čak ni vest o njenoj najnovijoj humanitarnoj akciji, koje se, poznato je, često graniče sa avanturizmom.