Duško Bogdanović

Kakva medijska senzacija:Aleks Ferguson (72), legendarni Fergi, menadžer Mančester Junajteda, po mnogima najslavnijeg i najpopularnijeg fudbalskog kolektiva na Kugli, objavio je minule srede odlazak sa klupe „crvenih đavola’’, i povlačenje na neuporedivo mirniju i manje odgovornu poziciju direktora kluba!

Još jedan Veliki brat je okončan. VIP verzija ovoga puta. Ma šta to u Srbiji značilo. Čini se da ta (dis)kvalifikacija podjednako vređa i uzbuđuje i one koji veoma važne persone uistinu jesu, budući sa kakvim ih sve likovima u istu kacu smeštaju, kao i one koji bi to žarko želeli biti, a u tu kacu, zbog tamo nekih, nikako ne dospevaju...

Televizijski ekran je, uz sve ostalo, i okvir za uramljivanje raznoraznih proizvoda ljudskog govornog aparata: mudrih, glupih, ružnih, teških, važnih, pretećih, umirujućih, uvredljivih, (sa)osećajnih, uzbuđujućih... reči, reči, reči. Ništa novo. Uobičajeno. Svakodnevno.

Iznerviran onomad, meni potpuno neshvatljivim, uredničko-kadrovskim potezima bandigazda na televiziji B92 u nekoliko navrata sam, baš na ovom mestu, obznanio razmišljanja koja su, možda, pogodila metu, ali su, biće, promašila - sve ostalo!

Poslednjih sedmica televizijski ekrani su puni slika koje u meni bude snažan ‚‚deža vi‚‚ efekat. Već viđeno, u smislu elementarne po(r)uke. Bez obzira da li se ‚‚original‚‚ dogodio pre četvrt veka, pre dvadeset godina, petnaest... Ovi ‚‚falsifikati‚‚ nisu, međutim, povezani uzročnoposledično, ne proizilaze savršeno jedan iz drugog poput one prastare izviđačke čaše, gde je sve spakovano kao u kutiji za imalin, a kada je trebalo, pretvaralo se, od dna pa nagore, deo po deo, u bogomdani predmet za žedna usta.

Posetioci sajta novosadskog Radija 021 mogli su u pet dana minule sedmice da se očituju u odnosu na dva aktuelna rijaliti programa, koji se emituju na televizijama Pink i B92.Ogromna većina (84 odsto) od nešto više od 4.000 onih koji su učestvovali u ovoj anketi, na pitanje da li gledaju Farmu ili Velikog brata, odgovorili su da nikada (!) nisu uz televizore, kada se prikazuje ijedan od ova dva programa.Uz sve nedostatke ovakvih ad hok-proveranja javnog mišljenja i stavova, ponešto, sasvim izvesno, makar kao opšti utisak ili trend, može biti upotrebljivo.

Pola veka već, što pasionirano što profesionalno, pratim novine i radio i televizijske programe. Domaće i inostrane. (O ovim drugim ne bih danas, budući da je gama preširoka i teško je, pre svega zbog razuđenosti društvenih i političkih uređenja, praviti suvisla poređenja.)

Odgledao sam emisiju Ivana Ivanovića na Prvoj televiziji. Celu! Do sada sam u nekolikim prilikama, gostiju radi, bacao pogled na ekran fragmentarno, po koji minut tek, i priznajem, nisam se primio. Štaviše! Jednostavno ne volim kada se, bez imalo rizika da se nešto promeni ili dopuni, pretabavaju formati koji u velikom - pa, čak i malom televizijskom svetu kojem pripadamo - funkcionišu decenijama. Ne cenim odveć autore koji, ko zna kojoj destilaciji po redu, ne dodaju specifičan začin, jedinstveni autorski aditiv, nešto prepoznatljivo... Drugačije!

‚‚I tek ovlaš pregled sadržaja novina koji izlaze u regionu ili „zeping“ po televizijskim kanalima stanica iz najbližeg nam inostranstva, potvrdiće postojanje i delovanje izobilja najrazličitijih spodoba. Prostačina, posebno one specijalne vrste, nastale ukrštanjem bahatosti i gluposti.

Prezirem mart! Pojedine njegove datume, tu zbirku tužnog i ružnog, naročito. Stvara mi u stomaku nepodnošljiv osećaj progutane kamenčuge. Neki od tih datuma su u svevremenoj vezi sa mojim najintimnijim i najtananijim osećanjima, neki dotiču emocije mnogih ljudi. O prvima neću, odveć su lični.

Vanredni izbori ili rekonstrukcija vlade? Te četiri reči ili dva politička pojma evo sedmicama već sadistički siluju konzumente one mešavine nedefinisanog sastava, koji samo retki, naivno dobronamerni ili nepopravivo optimistični, nazivaju - nacionalnom medijskom scenom. Sve tri odrednice su, po mom (ne)skromnom sudu, do pucanja, nategnute. Ništa u toj sintagmi nije dovoljno dobro, ništa na valjani način ne funkcioniše. Ni pojedinačno, ni kao konstrukcija.

Srbija je svenarodnim SMS izjašnjavanjem odabrala ko će je, u maju, u švedskom gradu Malmeu, predstavljati na priredbi koju volimo i preziremo, koju slavimo ili žešće se sa istom sprdamo - kako ko, naravski - a koju svi zajedno prepoznajemo kao Pesmu Evrovizije, a po naški, od onomad, i kao Evrosong.

Samo potpuno neobavešteni ili odveć naivni pojedinci u srpskoj sportskoj, posebno košarkaškoj javnosti, mogli su da poveruju u srećni kraj završnog turnira nacionalnog kupa pod imenom Radivoja Koraća, jednog od najvećih sportista ovog podneblja, održanog koncem minule sedmice u Kragujevcu. Preciznije, finalni susret je počeo u nedeljno veče, ali zbog tuče huligana, dimnih bombi bačenih na parket i intervencije žandarmerije, prekinut je i nastavljen dan docnije. Bez prisustva publike.

Hajde da se odmah viziram: „Šta radite, bre?“ (RTS, radnim danima, oko pola šest po podne), po mom sudu makar, najbolja je politička hronika koja se priprema i emituje na ovdašnjim televizijama. Godinama tako. Suvereno!Ako je jednostavnost (pre)određujuća odlika svake umešnosti, ali i preporuka, često i garancija kvaliteta za istu, onda je baš jednostavnost forme i realizacije ovog, samo po minutaži trajanja, nevelikog sočinjenija, njegova ključna osobina. I etiketa, dabome.

Barikade na drumovima, kao odgovor gnevnih Srba sa severa Kosmeta na pregovore Beograda i Prištine; šestosatno solo pevanje Milana Beka, samo za uši kriminalističkih inspektora; medijski dupli pas Mikija Rakića i Aleka Vučića, bivšeg i sadašnjeg gospodara službi sile i prinude; Đokovićev trijumf na turniru u Melburnu; ruka ruku po(mi)ru(je) između Džajića i Čovića, prvog i doprvog čoveka Crvene zvezde... ta i još poneka, kao, važna događanja minule sedmice, ostala su u dubokoj senci neverovatnog medijskog pizdarluka čiji su akteri bili premijer Ivica Dačić i izvesna „šarmantna (?) televizijska voditeljka (??)“.