Duško Bogdanović

Nedovoljno dobro pripremljeni, loše vođeni, najgori kada je najteže i najvažnije, nabildovanih sujeta do razarajućeg samoljublja, međusobno svadljivi do netrpeljivosti... Sunarno, daleko van okvira koji sugeriše uspeh u ozbiljnom međunarodnom ogledanju.Ovo nije kroki - makar bi mogao biti - aktuelne srpske političke elite, već maksimalno sveden opis srpske rukometne reprezentacije, posle svega što (ni)su pokazali na svetskom šampionatu, čija završnica, bez naših doduše, upravo traje u Španiji.

Pre 39 godina, u tadašnjoj SRN, kolokvijalno znanoj kao Zapadna Nemačka, održano je svetsko fudbalsko prvenstvo. Jugoslavija se kvalifikovala na šampionat nakon dramatične pobede nad Grčkom u Atini, pred sam kraj utakmice golom Karasija, i posle uspešne majstorice sa Španijom u Frankfurtu, i spektakularnog, pobedonosnog gola Katalinskog. Bila je o strašna ekipa, po mnogima, najbolja jugoslovenska svih vremena. Uz pomenute, tada nacionalne heroje, (snimci njihovih golova i danas su upečatljivi delovi mnogih televizijskih špica, kao dokaz nesumnjive svevremenosti), u sastavu su bili i golman Marić, zatim Buljan, Hadžiabdić, Oblak, Bogićević, Petković, Bajević, Aćimović, kapiten Džajić, ali i Mužinić, Popivoda, Šurjak, Jerković, Vladić, Pižon Petrović... Očekivao se velik uspeh te sjajne selekcije. Najmanje, polufinale!

Decenijama (?!) već, da, da, još od ranih devedesetih godina minulog veka, nisam, sem odista u odveć retkim izuzecima, u direktnim ili odloženim televizijskim prenosima skupštinskih sesija, hvatao sebe kako buljim u televizor sa istinskom znatiželjom. Bez obzira da li je (bila) reč o temi, akterima, aktuelnom trenutku... Jednostavno, nakon one medijske i svake druge senzacije kojoj je sobom (do)nosilo tek porođeno višestranačje, sve je, vrlo brzo, postalo suviše predvidljivo, očekivano, sa snažnim ‚‚deža vi‚‚ efektom. Do jauka, dosadno.

Da li je iko u prve dve novogodišnje sedmice, uglavnom prepune zaludnog praznovanja i vašarskog praznoslovlja, prepoznao makar nagoveštaj nečeg boljeg, drugačijeg, vedrijeg... Traga bar, nekakvog života dostojnog čoveka sa elementarnim socijalnim standardima? Delić ostvarenja želja koje smo u trenu oproštajnog poljupca dve godine podelili sa najdražima? Ili na njih tom prilikom pomislili?

Hajde da posle šezdesetak sedmica izlaženja i više od 120 nastavaka serijala Medi(j)ologija priznam, doduše, pod prinudom, nakon ‚‚pismene‚‚ agresije od pojedinih stvorova iz najtamnijeg internetskog podzemlja, malih sadista velikih ambicija, neostvarenih paćenika, anonimnih komentatora i ocenjivača tuđeg rada i mišljenja (za detalje pitati komšiju Basaru) da tekstovi iz istog nikako nisu (bili) televizijska kritika.

Decembarske dane i noći slavlja, praznovanja i svekolikog opuštanja, dobrih vibracija i kolektivnog zaborava tužnog i ružnog nam svakodnevlja, gotovo pa redovno, dodatno gestom ili odlukom, razgali neki belosvetski bašmebrižnik. Silvio Berluskoni (77) trostruki je bivši italijanski premjer, tajkunčina, vlasnik Milana, jednog od najvećih i najtrofejnijih svetskih fudbalskih klubova, posednik moćne medijske mreže... Silvio, iliti Gaf koji Hoda.

Televizija B92 je konačno odlučila da se liši neviđenog programskog pizdarluka, šatro, magazinskog tipa, koji je vukla od popodneva do prepodneva, od nemila do nedraga, poput mačke (ključna reč!) mačiće. Taj ‚‚projekat‚‚ je, uz onu neoprostivu glupost sa Velikim bratom, najgore što je na narečenoj televiziji ikada proizvedeno, ili iza čega je - što joj nikako ne umanjuje uredničku odgovornost, štaviše - ista stala. Razlozi, ili (o)pravdanja za te programske promašaje, nisu dovoljno ubedljivi. Ni novac, ni gledanost, ni ‚‚zakoni tržišta‚‚... Ništa! Meni makar.

Poslednji mesec godine jeste prilika za sklepanje svakojakih lista. Evo mog skromnog doprinosa kada je reč o onome što smo u minulih dvanaest meseci slušali, čitali i gledali.

Nema vrata na balkanskoj krčmetini, ispred kojih u minulih četvrt veka mečka iz one narodne kazalice nije zaigrala: Novi Sad, Titograd, Zagreb, Sarajevo, Priština, Beograd... nedavno Skopje i, evo ovih dana, Ljubljana. Činilo se da će se Slovenci nekako izmigoljiti i izbeći pošast ludila i velike nesreće protkane razaranjem i ubijanjem koji su se događao na parceli na kojoj se narečeni ugostiteljski objekat decenijama nalazi.

Humor je veoma ozbiljna stvar da bi se njime bavili preispoljni diletanti. Javno, naročito. A upravo takvi, ljuti amateri koji, bez da ih je iko ikada pozvao da se poklone i počnu, vole da se guze po medijima, televizijama posebno. Da usput, kao, prosipaju svoje plitke umotvorine od kojih i kerovi beže, repom pod zadnjicom, poput onog nesrećnika pasje sorte, iz fenomenalnog Fosijevog filma „Kabare“, sećate se sigurno... Jer smeh je, ozbiljni se stručnjaci kunu, (samo)izlečiva ljudska osobina. Pomaže u izbavljenju iz raznoraznih loših stanja, olovnih misli, okrepljuje dušu, štaviše i telo... Blagorodan je i blagodaran. Ogroman i nesavladiv je stoga to zalagaj za budaletine opšte prakse, kojima bi baš pasovale pedagoške ćuške u smislu odvikavanja od sadističkog poriva da maltretiraju svojim bezvezarijama nezaštićeno i (samo)povredama sklono, televizijsko gledalište.

Zahvaljujući nekim osobama, po vertikali i horizontali, nažalost, zajedničke nam domovine, poželim da se ista zove Moronija. Ili, Imbecilija... Kretenija? Neverovatna je količina gluposti, velikog i malog pizdarluka, sitnih i krupnih pakosti, ali i ozbiljnog bola i nesreće, koje mi jedni drugima priređujemo. Svakodnevno. Kakvi Hrvati, Bosanci i Albanci... Nemci i drugi naši tradicionalni i najbolji dušmani, ovi iz Haga i Brisela, pa bivša Komiterna, svevremeni Vatikan... biciklisti (mamicu im njihovu), vodoinstalateri (kako, zašto oni, a za bicikliste je OK?). Ma, niko nam ne može onoliko ružnog, prljavog i zlog smisliti i učiniti, koliko i čega, mi sami sebi možemo. Niko pod kapom nebeskom.

Uz izvesnu saglasnost sa onim mišljenjima da je poslednje izdanje emisije Utisak nedelje (B92) bilo nedovoljno osmišljeno, konfuzno i nedorečeno u odnosu na najavljenu temu - Ima li u Srbiji opozicije?- kod mene je, ipak, trijumfovao utisak o drugačijem, prijatno iznenađujućem, dobrodošlo neočekivanom.

Dva puta sam minule sedmice nostalgično putovao u - hajde da budem uzdržan pri poređenju - lepšu prošlost. Kada bih se strogo držao izvornog značenja starogrčke reči nostalgija, je li to onda bio i svojevrsni povratak bolu? Možda? I posle bola, znamo, neki se horizonti otvaraju, te su potonja poređenja jasnija i osećanja snažnija.Reč je, ovoga puta, o televizijskom nostalgičnom putovanju. O minuloj televiziji, meni makar, boljoj, bližoj, prisnijoj...

Gledaoci televizijskih emisija koje pripremaju Olja Bećković i Dragan Bujošević, (B 92 i Prva) - dakle, više ili manje, relevantnih političkih pričaonica - u nedelju su, kao bezbroj puta u svojim životima, (p)ostali zatočenici utiska kako u ovoj zemlji gotovo pa sve funkcioniše po principu, promovisanog ko zna kada, od nepoznatog gedžovanskog mislioca: „Mož da bidne, ne mora da znači!“

Od trenutka formiranja uragana Sendi, a naglašeno nakon njegovog (njenog?) stravičnog pustošenja nekih karipskih država (67 mrtvih, mnogo povređenih, premnogo unesrećenih) počele se sveobuhvatne pripreme na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država. Trebalo je to da bude takozvana Savršena oluja (‚‚Perfect storm‚‚), vrlo redak meteorološki fenomen kada se učvori kombinacija tropskog uragana sa masom hladnog talasa niskog pritiska i toplog talasa visokog pritiska.